Mnogi od nas su navikli da čitaju o masovnim ili korporativnim donacijama, o donacijama privatnih fondacija ili o revnosnim organizacijama koje svakodnevno doprinose razvoju zajednica.

Ipak, često naiđemo na primere odgovornih pojedinaca – onih koji bez pomoći države, institucija ili podržavalaca prave značajne razlike u svojoj okolini, čime se sa pravom ističu kao filantropi koji zaslužuju veliku zahvalnost društva.

Zato smo napravili svojevrstan presek malih ali snažnih primera koji pokazuju da svako od nas ima moć da pomogne drugome.

U nastavku teksta, saznaj kako pojedinci iz regiona to postižu.

Zlatne ruke krojačica plene posebnu pažnju u „Mozaiku prijateljstva“

Zahvaljujući vrednim krojačicama Sanji Vukelić i Anki Barudžija Humanitarno udruženja „Mozaik prijateljstva” iz Banjaluke ima dodatni izvor prihoda, a njihovi korisnici – lica sa slabijim materijalnim stanjem – mogućnost da dobiju novu garderobu.

U krojačkoj radnji „Zlatne ruke“, Sanja i Anka već tri godine šiju i prekrajaju garderobu, ali i pružaju mogućnost da zainteresovane nauče tajne ovog plemenitog zanata.

Prije nekoliko godina udruženje je meni pomoglo kada mi je bilo najpotrebnije jer zbog porodičnih obaveza nisam mogla da se profesionalno bavim poslom. Smatrala sam da je ovo jedan od načina na koji mogu zapravo da se iskupim i zahvalim im, ispričala je Vukelićeva za „Glas Srpske“. Kaže da je to za nju pravi odmor i beg od nedaća, da kroz humanitarni rad doprinese zajednici.

Za Barudžiju posle decenija mukotrpnog rada krojačka radnja je došla kao odmor.

Moji penzionerski dani prolaze u ovim prostorijama. Ovdje sam zadovoljna. Završila sam školu za šivenje i ovo je bio pravi način da pokažem i radim šta znam, a najbitnije je da vrijeme ne provodim u kući, rekla je Barudžija.

Predsednik „Mozaika prijateljstva“ Miroslav Subašić je rekao da je ova inicijativa pokrenuta s ciljem pružanja pomoći ljudima – da nauče da šiju, ali i da se zaposle.

Ovo je prava stvar, a naša ideja je da ljudi nauče da kroje i prekroje tkanine. U nekoj budućnosti da preraste u socijalno preduzeće, koje će donijeti posao ovim ljudima, rekao je Subašić.

Naglasio je da krojačka radnja zarađuje za hleb u kuhinji, a da od sugrađana zavisi i njen rad, ali i rad kuhinje: Ona ne može raditi ako nema drugih ljudi koji će doći da dobiju usluge „Mozaika prijateljstva“, svoje torbe nemaju kome da sašiju i prodaju. Vjerujem da će ipak ljudi doći do nas i da će sve što treba da preprave i poprave donijeti nama, da će svima biti dobro.

U Udruženju građana „Mozaik prijateljstva“ ističu da u krojačkoj radnji rade sitne prepravke i skraćivanje garderobe, izrađuju krpe za domaćinstva i restorane.

Osim toga one se bave šivenjem posteljine, radnih kecelja te još mnogobrojnih kreacija, a sve za dobrobit i unapređenje rada javne kuhinje. Naplata ovih usluga košta od jedne pa do tri KM, koje idu za nabavku namirnica za obrok ljubavi, rekao je Subašić.

Mirjana Milovanović iz Ćuprije: Humana misija žene velikog srca

Pomoć u vidu hrane, odeće i novca stigla je na adrese širom Srbije. Stekla je puno prijatelja, a sve proslave koje je organizovala bile su humanitarnog karaktera. Sada pomaže Srđanu Miljkoviću, koji boluje od teškog oblika leukemije.

Osoba poput Mirjane Milovanović, rodom iz Isakova kod Ćuprije, retko se viđa. Ova žena, široke ruke i velikog srca, punih 40 godina radila je u ugostiteljstvu u Švajcarskoj. Danas, svoje penzionerske dane provodi u Ćupriji. Mnogi je znaju kao velikodušnu osobu, koja pomaže svima kada je potrebno. Tako radi već skoro dve decenije. Zahvaljujući domaćoj štampi koja joj je stizala tokom boravka u inostranstvu, redovno se informisala o tome kome treba pružiti pomoć.

Mnogo je puta bilo kada ja sama nisam imala i kada sam plakala za nešto kada mi je bilo potrebno, a moji nisu imali para da mi kupe. Počela sam da čitam te novine u Švajcarskoj i tako sam mogla da vidim šta je kome potrebno. Preko tih novina ja sam dobijala brojeve telefona i prvo sam pomogla jednoj porodici u Čačku, započinje Mirjana svoju nesvakidašnju priču.

Veliki je broj gradova i mesta u Srbiji koje je Mirjana posetila kako bi odnela novac, hranu,  odeću ili čak drva. Nije joj žao, jer kako kaže, svesna da na taj način, u vremenu otuđenosti, čini dobro delo.

Mnogi su srećni. Evo primera jedne porodice iz Niša. Oni su stvarno bili ugroženi, živeli u jednoj kućici. Ja sam rekla: „Vi ovde ne možete da ostanete. Morate da tražite neki veći stan“. Oni kažu: „Gde ćemo? Nemamo mi para“. Ja im kažem: „Ja ću da vam platim, tražite vi stan“. Oni su stvarno bili presrećni. Sad su se preselili, deca su počela da rade i malo su se podigli na noge. Žao mi je kada vidim da ima naroda koji ne može da radi, zaradi i da se izdržava, rekla je Mirjana.

Sve proslave koje je organizovala bile su humanitarnog karaktera. Umesto poklona, po Mirinoj želji, gosti donose novac koji se kasnije uplaćuje za pomoć onome kome je potrebna.

Meni ništa materijalno nije potrebno. Ja imam sve. Rekla sam da ne želim poklone, već da skupim humanitarnu pomoć. Gostima je to čudno, mada ima i onih koji donesu nešto. Bilo je i onih koji hoće da se oduže za pruženu pomoć, pa kupe neki poklončić. Meni bude drago, rekla je ona i dodala da je brojne članove svoje porodice uključila u svoje humanitarne aktivnosti.

Ona trenutno pomaže Srđanu Miljkoviću iz Ravne reke koji boluje od teškog oblika leukemije. Na jednoj od njenih proslava, nedavno je za njega skupljeno više od 80 hiljada dinara, a uporedo sa tim Mirjana mu plaća i terapeuta koji mu dodatno pomaže da stane na noge, što je njegova i njena najveća želja. Mirjanu tuđa sreća ispunjava, a nevolje samo motivišu da pomogne koliko može. Ona će sa tim nastaviti dokle god to bude bilo potrebno, jer njena humanost ne poznaje granice, ali se nada se da će još neko slediti njen primer.

Akcija „1100 kilometara za 1100 terapija“ postala knjiga i inspirirala zagrebačku publiku

Humanitarna akcija, sada zauvek zapisana i pretočena u knjigu, pokrenuta je kako bi oko 3.200 sati terapija za gotovo 70 dece na ostrvu Braču u Hrvatskoj ostalo besplatno.

Već sam kao mladić želio pisati, no ubrzo sam shvatio da nisam dobar u izmišljanju priča, moram vlastitim životom iskusiti avanturu kako bih ju pretočio u knjigu. Primijetio sam i kako priča može oživjeti tek onda kada ima jedan ključan faktor, a to su ljudi. Prije prvog koraka na ruti Via Adriatica u sklopu humanitarne akcije „1100 kilometara za 1100 terapija“, mislio sam da će me najviše fascinirati prirodne ljepote Hrvatske – i jesu, no ispalo je da su najveći dojam na mene ostavili pojedinci. Čovjek za čovjeka, čovjek za djecu, djeca za ispunjenje čovjekova srca – to je misao vodilja prožeta čitavom knjigom, kazao je Ranko Dragičević na promociji svoje knjige Srcem kroz planine održanoj u Zagrebu.

Podstaknuti poduhvatom Ranka Dragičevića i Daniela Lončara, svi zainteresovani građani mogli su sponzorisati kilometre i tako donirati sredstva Udruzi roditelja djece s teškoćama u razvoju „Brački pupoljci“. Akcija je odjeknula čitavom zemljom prikupivši tako 169.800 kuna čime je osigurano čak 1.700 besplatnih terapija.

Na svoj put rutom Via Adriatica dvojica avanturista krenula su 20. marta 2021. s rta Kamenjak u Istri. Na rt Oštra na poluotoku Prevlaka, ujedno i odredište same rute, stigli su 7. maja 2021. U tom periodu prošli su planinarski put koji spaja prirodne i kulturne specifičnosti jadranskog podneblja, a koji se sastoji od 14 planina, 12 reka, 2 jezera, 18 zaštićenih područja, 7 županija, 52 opštine i ukupno 1.100 kilometara. Više o akciji može se pronaći na web stranici 1100kilometara.com.

Velika mi je čast što smo od samog početka uključeni u realizaciju ove nevjerojatne humanitarne kampanje. Prateći Ranka i Daniela u stopu i čekajući njihove popodnevne ili večernje izvještaje s rute bilo je kao u nekom napetom holivudskom filmu. Posebno sam ponosan i na to što je ovo već druga kampanja unutar godinu dana usmjerena ka pomoći jednoj od najranjivijih skupina našeg društva, djeci s teškoćama u razvoju iz naše prijateljske udruge „Brački pupoljci”. Nadam se da će u ovoj knjizi i ostali nesebični pojedinci pronaći motivaciju da pomognu svojim najbližima te da mijenjaju naše društvo nabolje. Ako nećemo mi, tko će?, poručio je Gordan Turković, komunikacijski stručnjak i izvršni direktor agencije CTA komunikacije koja je pružila komunikacijsku podršku ovom humanitarnom pothvatu.

Budući da se akcija sastojala od 13 etapa koje simbolično predstavljaju 13 izazova s kojima se roditelji dece s teškoćama u razvoju suočavaju, knjiga prati taj sled i objašnjava svaku etapu kroz 49 poglavlja, tačnije, 49 dana planinarenja.

Biserka testamentom ostavila 40.000 KM humanitarnim udruženjima

Humana Banjalučanka Biserka Mrkić u svom testamentu ostavila je donaciju u iznosu od 40.000 KM (prim. aut: 20.400 EUR) koju je namenila za četiri udruženja. Iz banjalučkog humanitarnog udruženja „Mozaik prijateljstva”, jednog od primalaca Biserkine donacije, putem Facebook stranice saopštili su sledeće:

Dragi naši sugrađani, uvijek smo maštali da posjedujemo putnički kombi kako bi članovi našeg tima koji rade na izgradnji socijalnog preduzeća u Ramićima imali normalan prevoz do posla.

Za nas su to bili neostvareni snovi, ali u snove je očigledno potrebno istinski vjerovati. I mi smo zaista postali vlasnici ovog odličnog polovnog putničkog vozila koji nam je bio neophodan za prevoz naših drugara do odredišta ali isto tako i za prikupljanje garderobe i razvoženje obroka na teren.

Pokojna gospođa Mrkić Biserka je za života ostavila testament i u njemu po 10.000 KM za četiri udruženja među kojima je i naše.

Nakon smrti ove humane dame, kontaktirao nas je njen advokat vidno nas ostavljajući u stanju šoka dok nas je upoznavao sa detaljima oporuke pok. Gospođe Biserke.

Mi ovu pokojnu gospođu nikad nismo vidjeli, čuli ni upoznali, a ona je verujući u naš humanitarni rad učinila ovako neviđeno humano djelo.

Upravo za taj novac smo ponovili naš vozni park, te se ne vozimo više u gepeku naših malih auta.

Teško nam pada što se ovakvoj ljudskoj veličini nismo uspjeli zahvaliti na vrijeme dok je još njeno ogromno srce kucalo, ali danas pokojnoj Biserki želimo da počiva u Božijem miru okružena nebeskim anđelima.

Maštoviti Zrenjaninci pretvorili balon vode u „torbalon“

U gradu u Srbiji u kome je voda 18 godina zabranjena za piće, gde se po kućama i stanovima gomilaju plastični baloni, a ima ih i na terasama i iskaču iz gepeka automobila, dvoje maštovitih Zrenjaninaca osmislilo je kako ih reciklirati i dalje koristiti.

Radmila i Nikola Trebovac osmisli su „torbalon“, torbu od plastičnog balona za vodu a jednu takvu poklonili su nedavno muzičaru Marčelu, kada je posetio Zrenjanin.

Poznajemo se sa Marčelom, još od vremena kada sam radila radijske emisije, pa smo mu poklonili jednu našu torbicu, zbog tog zrenjaninskog problema sa vodom. Ova torba opominje da problem i dalje nije rešen i da treba dosta volje i aktivizma, priča Radmila Trebovac.

Da bi se ovakva torba nabavila, za trgovinu je potrebno da se donese balon vode. Dakle, jedan balon vode za jedan „torbalon“.

Torbalone koje napravimo izložimo ispred marketa, pa građani prilikom kupovine mogu brzo i lako da ih preuzmu u zamenu za balon vode. Mi prikupljene balone sa vodom poklanjamo Narodnoj kuhinji, za ljude koji ne mogu da kupe sebi ispravnu vodu. Kontaktirali smo i dva veća prodajna lanca, od kojih smo tražili samo dozvolu da ispred nihovih radnji održimo performans i akciju ali niko njih nije bio zainteresovan za saradnju. Jedni su odbili, drugi nisu ni odgovorili. Želja nam je da uključimo firme, privredu i pojedince i svi budemo humani, priča Radmila Trebovac.

Ova jednačina nije, ipak, tako jednostavna, shvatamo nakon objašnjenja autorke „torbalona“ Radmile Trebovac, koja svoj građanaski aktivizam, korak po korak, gradi sa suprugom Nikolom.

„Torbalon“ je i modni detalj i praktična torba, on ima humanitranu svrhu jer se „kupuje” balonom vode za siromašne. To je ujedno reciklirani proizvod za koji su autori nagrađeni sredinom prošlog meseca na konkursu „Angažovanje građana ka cirkularnoj ekonomiji“ u organizaciji CirEkona.

Kada sam došla na ideju da to bude balon i da od njega pravimo torbe, vodila sam se činjenicom koliko je petolitarski balon vode neizostavan deo svakodnevnog života Zrenjaninaca. Ne samo da smo se navikli na balone, već smo se navikli i na činjenicu da vodu moramo da kupujemo i stalno se žalimo a ništa ne preduzimamo. Zato naš torbalon nije samo šala na račun svakodnevnog nošenja balona, on je poziv na aktivizam i humanost, priča Radmila.

Počeli su sa pešačkim prelazom u svojoj ulici a sada nastavljaju sa vodom. Dakle, nije „torbalon“ samo puki simbol zrenjaninske muke, to je ideja ovih milenijaca da vrlo znakovito objedine u balonu sve okolnosti koje problem vode u Zrenjaninu prati.

Nikolu i Radmilu intrigirala je činjenica da mnoštvo Zrenjaninaca svakodnevno odlazi u šoping centar u njihovom gradu a nisu u stanju da organizuju neku akciju.

Radmila je došla na ideju za torbu nakon jedne od poseta šoping centru, a ja sam učestvovao u razradi. Naš porodični aktivizam ima za cilj da postakne druge da bar malo, svako u svom domenu, doprinesu pozitivnoj promeni i podstaknemo sugrađane da se i sami aktiviraju. Nas dvoje smo udruženi u neformalnoj grupi „Cirkuzzzanti“. Pravimo kratke video snimke o zrenjaninskoj vodi i objavljujemo ih na našoj Instagram stranici pod istim imenom, objašnjava Nikola Trebovac.

Radmila kaže da je prvi performans bila akcija sa pešačkim prelazom, kada se obukla u kostim zebre i zaustavljala automobile. Na kraju je naišla na razumevanje u mesnoj zajednici i prešački prelaz je osvežen bojom, pa su bar stanari ulice Tihomira Ostojića rešili svoj problem.

Humanitarac Aleksandar Gorgievski uz donacije rekonstruiše Vatrogasni dom u Štipu

U toku je rekonstrukcija Štipskog vatrogasnog doma – akcija koju je realizovao humanitarac Aleksandar Gorgievski. Predsednik opštine Štip u Severnoj Makedoniji Ivan Jordanov posetio je dom da pruži podršku za kompletnu obnovu ove ustanove. On je najavio da će biti nabavljeno novo vatrogasno vozilo.

Želim da dam punu podršku ovome što se dešava, jer je u samoj ustanovi promena vrata, rekonstrukcija toaleta i drugih pomoćnih objekata. Ono što želim da saopštim jeste da opština Štip u ovom trenutku zajedno sa društveno odgovornim kompanijama daje punu logističku podršku za rekonstrukciju ovih prostorija, naglasio je Jordanov.

Humanitarna akcija Gorgijevskog počela je pre dva meseca, mnoge stvari su se promenile do danas, a kako je rekao Aleksandar, za mesec dana prvi sprat će biti potpuno u novom „svetlu”.

Ovde smo već dva meseca, vredno radimo, veliki posao je urađen, prvi sprat biće 100 odsto renoviran za mesec dana, rekao je Gorgievski.

Vatrogasni dom već ima nova vrata i prozore, renovirane toalete, nove podove i nameštaj.

Ovakvi primeri dobročinstva su korisni iz više razloga. Mogu nas upoznati sa humanim ljudima koji čine naše društvo. Mogu nas inspirisati da podelimo vesti o njihovim uspesima. Mogu nas podstaknuti da i sami uvidimo da moć čoveka leži u svakom pojedincu i svakoj pojedinki. Ukoliko osećaš da je vreme da se pridružiš filantropima koji samoinicijativno čine svoju zajednicu uspešnijom, jedan od načina je da podržiš aktuelne kampanje na Donacije.rs.