Pravo ime mu je Milorad Jurković, a humanitarnim radom je počeo da se bavi praveći i poklanjajući stolice za hranjenje dece onima koji nisu mogli da ih priušte. Za svoj doprinos 2018. godine uručena mu je i Virtusova nagrada za filantropiju, a nosilac je i Sretenjskog ordena.

Mile je do nedavno, sa svojih 49 godina, nezaposlenom ženom i dvoje tinejdžera živeo kao podstanar. Tek skoro se uselio u kuću koju je počeo da gradi pre 12 godina. Međutim, njegove životne okolnosti ga nisu sprečile da se bavi humanitarnim radom.

Nek se rađaju deca

Sa pravljenjem stolica počeo je odavno, ali je prvu stolicu oglasio na društvenim mrežama i poklonio 9. maja 2015. godine - simbolično na Dan pobede.

Na njegovo iznenađenje, javio se ogroman broj ljudi. Isprva je mislio da će pokloniti 10, 20 stolica onima koji mu se jave; nije ni slutio da će do današnjeg dana taj broj iznositi preko 2.000.

Za kratko vreme o njemu su pisali mnogi mediji i veliki broj ljudi i iz Srbije i iz inostranstva je bio spreman da pomogne, pa čak i najmlađi, poklanjajući svoj džeparac.

Njegova Fejsbuk stranica danas ima više od 107.000 članova, a on se hvali da jedan od retkih ko je društvene mreže iskoristio na pravi način. Svakodnevno objavljuje apele onih kojima je pomoć potrebna, ali i prenosi lepe vesti o rođenju dece i izveštava o akcijama koje su on i sin sproveli.

Pored stolica pravi i dečije igračke, povremeno poklanja krevete, a nekim porodicama je opremao i čitave kuće, uz pomoć darodavaca. Neretko mu se javljaju i oni i koji su želeli da kupe nameštaj koji pravi, ali stolar Mile dovitljivo im odvraća da stolicu ili neki drugi komad nameštaja mogu dobiti bez naknade, ako uplate nekom detetu za lečenje.

Pa je tako i Slađani iz Obrenovca obezbeđen krevet na sprat nakon što je uplatila po 10.000 dinara za lečenje Lane i Sofije.

Takođe, pre malo više od mesec dana ovaj dvojac je učestvovao u akciji opremanja kuće za odmor mališana sa smetnjama u razvoju u Sirogojnu o kojoj smo već pisali, a ovakvih akcija je bezbroj. Po njegovim rečima, svaka akcija za koju čuje je izazov da učestvuje.

„ Gde možemo da pomognemo, da damo neki svoj doprinos - mi se pojavimo."

A kako izgleda jedan njegov dan?

Nemirnog duha i prstiju, ustaje u šest ujutro kad god da legne i kreće sa radom. Kada ne provodi vreme u svojoj stolarskoj radionici, sakuplja humanitarnu pomoć i doprema ljudima kojima je najpotrebnija, on je samo jedan prosečan građanin Srbije sa svim svakodnevnim problemima i radostima.

Njegov sin Stefan mu već godinama pomaže i ide sa njim u humanitarne akcije, što ga posebno čini srećnim, jer ne mora da brine ko će nastaviti njegov rad.

Jubilarnu 2000. stolicu napravio je i poklonio 14 maja ove godine, kada je simbolično i predao svoju radionicu sinu. Dodaje da će biti uz naslednika pomagati mu dok se ne opusti i krene potpuno samostalno da radi, a biće pri ruci dok god ga noge drže i ruke služe.

Dečiji osmeh vredniji od posete Njujorku

Krajem prošlog novembra, prijatelji iz Fondacije Divac javili su mu da su darodavci iz dijaspore u Americi izabrali njega za humanistu godine i da žele da mu nagradu dodele u Njujorku, a da mu svi troškovi prevoz i smeštaj boravka tokom 10 dana plaćeni.

Iako je za njega to bila velika čast i prva prilika da vidi Ameriku, on je uz zahvalnost odbio poziv sa predlogom da novac za troškove puta, svih 3.000 dolara uplate za lečenje nekog deteta.

Uprkos tome što svaka nagrada Jurkoviću služi kao podstrek da nastavi s onim što radi, a prava nagrada su mu dečiji osmeh i zahvalnost roditelja.

Ono što treba da ponesemo iz Miletove priče možda se najbolje može preneti njegovim citatom: „ Osvrnite se oko sebe. Popričajte s komšijom. Pitajte ga da li mu nešto treba. Ljudi kojima je pomoć najpotrebnija su najtiši...”