Prema podacima Ujedinjenih Nacija, u svetu se godišnje baci trećina proizvoda predviđenih za ljudsku ishranu, odnosno 1,3 milijarde tona hrane vredne 750 milijardi dolara.

U Srbiji se prema, nezvaničnim informacijama, godišnje baci preko 250 hiljada tona hrane. Sa druge strane, 9% stanovništva u našoj zemlji nije u stanju da zadovolji osnovne životne potrebe.

Udruženje Donorum je prepoznalo ovaj problem i preduzelo prve korake u njegovom rešavanju, kroz razvoj platforme Public Kitchten Infrastructure.

Platforma će povezivati supermarkete, poljoprivredna gazdinstva i ostale proizvođače i distrbutere sa krajnim korisnicima, tako što donatori prijave količinu hrane i lokaciju na aplikaciji, organizacije odrede hranu koju će preuzeti i dogovore transport i nakon toga hrana stiže do korisnika.

Gordana Jovanović, Tomas Momčilović, Filip Krivokapić i Stefan Živić, koji su deo osnivačkog tima udruženja Donorum rekli su nam nešto više o samoj ideji, radu udruženja Donorum i na koji način će platforma Public Kitshten Infrastructure unaprediti rad organizacija koje viškove hrane pružaju svojim korisnicima i pomoći im da lakše obezbede hranu socijalno najugroženijim sugrađanima.

Kako je nastao Donorum i odakle je potekla ideja za kreiranje platforme kao što je Public Kitchten Infrastructure?

Tomas: Prošle godine smo krenuli sa idejom projekta koji bi mogao da ima neki značaj u logističkom sistemu između donatora i narodnih kuhinja, jer smo primetili da je dosta veliki problem to što se uglavnom ne zna gde su narodne kuhinje.

Takođe, ad hoc donacijama koje trgovinski lanci sprovode, ne rešavaju se ključni i dugotrajni problemi sa kojim se korisnici suočavaju. Ideja iza Donoruma i projekta Public Kitchten Infrstructure je spajanje donatora i korisnika, kao što su Banka hrane, Crveni krst, bilo koja vrsta narodnih kuhinja i umrežavanje njihovog sistema donacija na taj način da oni, kroz aplikaciju, mogu da vide i postave sve donacije i time smanje sebi i pritisak i trud u koordinaciji potencijalnih donacija hrane.

Tu ideju smo dalje razvijali uz pomoć kompanija, neprofitnih organizacija, konsultanata koji su zainteresovani za ceo projekat. Planiramo da dalje modifikujemo proizvod prema potrebama svih relevantnih strana.

Gordana: Mislim da je ovakva ideja neophodna zato što postoje veliki viškovi hrane na teritoriji Beograda, ali i na teritoriji čitave Srbije. Ovaj projekat ima ideju da umreži sve karike u jedan lanac.

Šta je bila lična motivacija da se učestvujete u osnivanju udruženja i radu na razvijanju platforme?

Gordana: Pošto se ja bavim ekologijom i geografijom, drugarica koja je takođe članica udruženja mi je predstavila Donorum. Jako mi se svidela ta ideja jer sam u to vreme živela u Francuskoj, a Francuska je jedna od prih drzava u EU koje imaju Zakon o viškovima hrane. Tamo se veliki lanci odavno time bave.

Bilo mi je zanimljivo kako sve to može da se primeni u Srbiji, dopala mi se ideja Donoruma, koja je imala društveno korisnu notu i zbog toga mi bila dodatno primamljiva.

Tomas: Što se tiče lične motivacije, mislim da je glavna stvar ideološka. Bacanje hrane predstavlja i ekonomski i etički problem i to bi trebalo da se eliminiše.

Stefan: Moja motivacija je bila oduševljenost idejom i želja da se pridružim razvoju i realizaciji projekta, jer sam želeo da doprinesem razvoju i unpređenju zajednice.

Filip: Mene je motivisala ideja o Food.Cloudu, koja u svetu dugo funkcioniše. Diskutovali smo o tome šta bismo slično mogli da uradimo kod nas i tako je nastao Public Kitchten Infrastructure.

Na koji način je ova ideja jedinstvena i po čemu se razlikuje od nekih drugih rešenja?

Tomas: Rešenje nije toliko jedinstveno, koliko je orijentisano na najbolju primenu. Mi smo došli do ideje kroz sistem Food.Cloud, koji postoji u Irskoj i cela naša ideja se bazira na tom sistemu jer je za sada najuspešniji i održiv je. Ta ideja umesto neke ideje socijalnih marketa je bliža korisnicima, a i kompanijama odgovara kao rešenje.

Koji su bili prvi koraci u definisanju onoga što će Donorum raditi i nastanku Public Kitchten Infrastructure platforme?

Tomas: U početku, kada smo definisali aplikaciju i kada smo krenuli da je razvijamo, uz pomoć neprofitnih organizacija, pre svega Banke hrane, Zelene omladine Srbije i Crvenog krsta i uz pomoć nekoliko kompanija, primetili smo da organizacije koje imaju svoje probleme.

Na primer Crveni krst i narodne kuhinje se suočavaju sa problemima kao što su nemogućnost planiranja unpred, kada je u pitanju logistika za donacije koje se dešvaju na ad hoc nivou.

Sa druge strane, kompanije znaju u određenom roku, koji je možda za te orgnizacije kratak, da li će moći da doniraju određenu hranu.

Na osnovu tih parametara i na osnovu povratnih informacija koje smo dobili počeli smo da defnišemo logistički sistem koji izlazi i van same aplikacije, a onda smo kasnije došli i do nekog inicijalnog razvijanja sistema za kontrolu kvaliteta i slično.

Početni izazovi su bili to što sam prototip treba da bude primenjiv na različit tip organizacija, samim tim što svaka organizacija i kompanija ima svoje potrebe. Aplikacija se razvijala i razvija se i dalje u tom dosta širem spektru nego što smo u početku očekivali.

Gordana: Zato što imate pekare, restorane, supermarkte, velike koncerne koji imaju različite potrebe kako odlažu hranu, koji je rok trajanja te hrane i sada treba zadovoljiti sve te njihove potrebe i potrebe krajnjih korisnika. I zato mi pokušavamo da razvijemo logistiku između donatora i krajnjih korisnika.

U kojoj fazi se trenutno nalazi vaš rad i kada će ideja zaživeti u praksi?

Tomas: Trenutno smo u programu Social Impact Award, došli smo do definisanog biznis plana i do prototipa koji bi trebalo da se primeni u narednih mesec dana. Proizvod je sam po sebi definisan, ali primena prototipa će doneti nove izazove i prilike. Tražimo i načine da se projekat postane samoodrživ. Osim nas, na razvoju projekta, sa nama od početka rade još i dva člana tima, Ilija Veselinović i Dušica Mladenović i svi zajedno radimo na tome da Public Kitchten Infrastructure što pre zaživi i pomogne unapređenje rada organizacija koje distribuiraju hranu socijalno najugroženijim sugrađanima.

Gordana: Imamo ideju da razvijemo neke male prototipe logistike, na određenoj teritoriji da bi razvili umrežvanje.

Moramo da razvijmo i medijsku strategiju i poboljšamo vidljivost jer dosta ljudi u Beogradu ne zna za probleme na kojima radimo, ne ni šta je Banka hrane, ne govori se ni o ekologiji.

Mnogo ljudi ne zna da marketi imaju viškove hrane, niko se ne zapita gde ta hrana odlazi, šta se s njom dešava. Nama je cilj da imamo protok donacija, da sistem bude održiv. Vi ne možete da jedan dan kažete „ja imam donciju“, a sledećeg dana je nemate. Mora unapred da se uspostavi sistem sa, na primer, pekarama i velikim marketima, tako da unapred znate kolika će biti količna hrane i da li će to zadovoljiti potrebe krajnjih korisnika, jer mi se bavimo problemima krajnjih korisnika koji pripadaju najugroženijem delu našeg društva.

Tomas: Mora da bude definisan protok donacija, čak i kada su u pitanju ad hoc donacije tako da organizacije mogu da planirju ili sopstveni transport ili neki sistem, koji mi trenutno istražujemo i želimo da primenimo, gde će se druga karika u celom lancu priključiti samo da pruži uslugu transporta.

Koji su najveći benefiti koje će Public Kitchten Infrastructure doneti za zajednicu?

Stefan: Smanjenje broja gladnih. Možda neki uticaj na regulativu. Trenutno je najveći problem kod donacija što porez na donacije ne dozvoljava velikim sistemima koji imaju veliki otpad hrane da ga doniraju.

Filip: Smanjenje broja gladnih, mislim da je to i ključno. Ali i motivacija za pokretanje nekih novih ideja i inicijativa.

Gordana: Unapređenje ekološke svesti i saznanja da je otpad u drugim državama bogatstvo, naročito kada je reč o otpadu od hrane i iskoristivosti viškova hrane.

Smatramo da je sama ideja oko zero waste nešto što treba da se licencira u društvu, i da ljudima treba naglasiti da čak i nešto što koristimo svaki dan, kao što je hrana, ne treba da se doživljava olako, jer ljudi još nisu došli do razmišljanja da kada bacite hleb ili tako nešto to utiče na životnu sredinu. Želimo da na naš glavni projekat da pridodamo i ekološku komponentu, da radimo na smanjenju viškova hrane.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se do sada suočavali u radu?

Filip: Najveći izazov, u smislu networkinga smo prevazišli, jer nismo bili izgrađeno ime. Što se same infrastrukture i aplikacije tiče, tu nemamo nekih većih prepreka. Ukoliko uspemo da prevaziđemo taj deo oko networkinga i inicijalnog prepoznavanja ove ideje, mislim da imamo dobar potencijal.

I marketi i organizacije su bili oduševljeni idejom, jer oni tu vide korist za sebe. Ono što je bilo negativno jeste taj zakonodavstveni aspekt, uvek su nam skretali pažnju da bi to moglo da usporava proces i bude prepreka.

Stefan: Svakako nas očekuje dosta učenja u celom tom procesu. Ne vidimo neke dramatične probleme.

Na koji način planirate da ostvarite saradnju, kako sa donatorima, tako i sa organizacijama koje će koristiti Public Kitchten Infrastructure?

Tomas: Trenutno smo u fazi pregovora sa kompanija, ali sa druge strane organizacije kao što su Banka hrane, Crveni krst, Zelena omladina Srnije, Versko Dobrotvorno Starateljstvo su izrazile jaku želju da učestvuju u projektu i od početka su bili tu za nas kada su nam bili potrebne konsultacije.

U početku ćemo imati mali prototip, ograničen i logitički i geografski, recimo tri marketa, jedno udruženje i jednog transportera.

Kasnije ćemo manji prototip primeniti na veću teritoriju i veći broj korisnika. Prototip bi trebalo da traje oko mesec dana, da vidimo koliko se često objavljuju donacije u tim manjim marketima, koliko organizacije mogu da budu spremne na transport.

Nakon prototipa imaćemo više definisan pristup. Ideja je da nas donatori i organizacije mogu kontaktirati direktno.

Na koji način planirate da uključite zajednicu u ono što radite?

Gordana: U procesu smo razvijanja društvenih mreža, jer smatramo da je ovo ideja od društvenog značaja i da treba da se promoviše u društvu, da se građani o tome obaveste kako se to odnosi na krajnje korisnike ali i da vide kako se to odnosi na životnu sredinu.

Zajednicu bi trebalo uključiti kroz i edukativne radionice ili manje donacije. Uvek možete otići u neku školu i za decu organizovati ekološku radionicu, dok je za manje donacije moguće organizovati i open kitchten day, ili volonterski dan.

Tomas: Ideja za kasnije je da širimo sistem i da on postane standardizovan i primenjiv i na manje donacije kada je lokalna zajednica u pitanju.

Na koji način je planirano finansiranje udruženja?

Filip: Ideja je da projekat bude samoodrživ i to je po meni najzdraviji model, tako da ne bismo previše zavisili od raznih drugih sredstva. Mislim da postoji prostor za samoodrživost, jer kompanije imaju fondove za uništavanje viškova hrane, koji mogu u dogovoru sa nadležnima da se preusmere, jer kompanije na taj način pokazuju i društvenu odgovornost.

Tomas: Ideja je da marketi sredstva kojima bi platili za otpis otpada iskoriste za to da plate deo troškova za gorivo, transport ili da pokriju troškove koje će organizacija imati. Time se kompanijama smanjuje trošak, a sami troškovi projekta, aplikacije i organizacije će biti podmireni na taj način.

Koji su najvažniji ciljevi koje planirate da ostvarite u budućnosti?

Stefan: Da pokrenemo celu priču, da standardizujemo proces koliko je moguće i da krenemo sa prvim donacijama.

Filip: Da naše rešenje postane samoodrživo.

Gordana: Radna grupa za viškove hrane u Ministarstvu je takođe prepoznala našu ideju i želi da se sastane sa nama. To su neki mali pomaci koji mogu da dovedu do nekih većih ciljeva.

Takođe, plan je i da se bolje medijski pozicioniramo.