Oragnizacija koja obezbeđuje smeštaj za decu bez roditeljskog staranja u Srbiji postoji već 15 godina. Iako pružaju sličnu uslugu kao državne institucije socijalne brige, njihov inovativni pristup u zbrinjavanju dece i podrška u dugoročnom osamostaljivanju, odličan su primer prostora u kom deluje neprofitni sektor i donosi važne društvene promene. 

O tome smo razgovarali sa direktorkom Fondacije SOS Dečija sela, Vesnom Mraković-Jokanović i Katarinom Krstajić, saradnicom za komunikacije, brend i odnose sa javnošću.

Na početku, možete li da pojasnite šta tačno podrazumeva koncept SOS Dečijeg sela?  

Vesna: Program SOS Dečije selo je mreža hraniteljskih porodica koje brinu o deci bez roditeljskog staranja. U ovom trenutku imamo 14 hraniteljica i 14 hraniteljskih porodica. One su smeštene u Kraljevu, u kompleksu porodičnih kuća koje su namenski izgrađene za tu svrhu i tu su smeštena deca iz cele Srbije. Ono što je specifično za ovaj vid brige jeste da, s obzirom na to da smo namenski gradili kuće u kojima žive porodice, imamo mogućnost da brinemo o većem broju dece. Uglavnom su u pitanju biološka braća i sestre, koji žive zajedno i ne moraju da se razdvajaju. Jer klasične hraniteljske porodice obično nemaju stambene uslove da se brinu o većem broju dece. Osim toga, Dečije selo čini i intenzivna stručna podrška. U neposrednom okruženju se nalazi prostor gde radi stručni tim: psiholog, pedagog, specijalni pedagog, socijalni radnici, pravnik, kao i logistička i administrativna podrška - na primer imamo jednog seoskog majstora koji živi zajedno sa svojom porodicom u posebnom stanu. Uglavnom su u pitanju hraniteljice, ali od prošle godine imamo i jedan SOS par, koji imaju svoju biološku decu, a brinu o četvoro naše dece. Naša tendencija je da proširimo ovu praksu i da vremenom imamo više parova i porodica koje će živeti u lokalnoj zajednici van fizičkog okruženja sadašnjeg Dečijeg sela.

A kako je izgledao razvoj same organizacije?  

Vesna: Međunarodna organizacija SOS Dečija sela je 2002. godine potpisala ugovor sa Vladom Republike Srbije o uspostavljanju SOS Dečijeg sela. Izgradnja je počela 2003, a 2004. je registrovano Dečije selo. U skladu sa tadašnjim zakonom nije bilo dozvoljeno da se bilo koje udruženje građana bavi neposrednom brigom o deci, tako da smo pronašli najsličniji model u instituciji koja se zove Centar za porodični smeštaj u selu Miloševac, koje se već 80 godina bavi hraniteljstvom. Tada smo registrovani kao Centar za porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja, privatnu ustanovu socijalne zaštite, jer naš osnivač nije država.

Do 2010. godine imali smo samo program SOS Dečije selo. Onda se  desio zemljotres u Kraljevu. Od međunarodne organizacije SOS Dečija sela dobili smo podršku da rekonstruišemo dve osnovne škole (pošto samo Selo nije bilo oštećeno). Nakon toga smo dobili sredstva iz granta Evropske unije za uspostavljanje našeg prvog preventivnog Programa podrške porodicama u riziku od izdvajanja dece, u Nišu. Tada smo shvatili da je nemoguće nastaviti bez nacionalne kancelarije, krovne organizacije koja će raditi na kvalitetu brige, razvoju novih programa i prikupljanju sredstava. Tako da smo, 2012. godine, osnovali Fondaciju SOS Dečije sela Srbija, koja upravlja svim programima.

Koji programi osim SOS sela trenutno postoje unutar organizacije?  

Vesna: Pored hraniteljskih porodica, u okviru tog programa imamo i drugu i treću fazu brige: Zajednicu mladih i Program polu-samostalnog života. Radi intenzivnije pripreme za samostalan život, naši mladi prelaze u Zajednicu mladih, što je zapravo kuća koja se nalazi na drugom kraju grada, gde uz podršku edukatora, završavaju svoje obrazovnje i uče se životnim veštinama koje će im biti potrebne da se osamostale. Program polu-samostalnog života je za one koje studiraju ili su završili školovanje, a mi im pomažemo da se zaposle. Tako da naša briga i podrška može da traje do 26.godine.  

Uz to, Centar Jaki mladi je projekat koji implementiramo 3 godine, uz pomoć nemačkog Ministarstva za razvoj i ekonomsku saradnju. Njegov cilj je da pomogne zapošljavanje, samozapošljavanje i osamostaljivanje mladih, koji se pripremaju da izađu iz domova ili sistema hraniteljstva, ili onih koji su već izašli a nezaposleni su, a takođe i onih koji dolaze iz socijalno ugroženih porodica. Već 300 mladih je kroz Centar dobilo podršku: naučili su kako da napišu CV, gde da traže posao, kako se vodi razgovor sa poslodavcem. Neki od njih su prošli obuku za različite zanate, vožnju, IT, jezike, za preduzetnike, i već su uspeli da otvore svoje biznise. Bili su na radnoj praksi i stekli prva radna iskustva. 

Preventivni rad se odvija kroz podršku porodicama u riziku, kako bi se sprečilo izdvajanje dece i njihov ulazak u alternativnu brigu. Trenutno imamo 3 takva programa: u Obrenovcu, Nišu i Zemun-Novi Beograd. On je specifičan, jer se radi o užoj ciljnoj grupi, mladim romskim porodicama i taj projekat radimo zajedno sa organizacijom ADRA Srbija.   

Treća oblast tiče se jačanja kapaciteta lokalne zajednice. Trenutno realizujemo program za osnaživanje kapaciteta profesionalaca koji rade sa decom bez roditeljskog staranja, vaspitača u domovima i hranitelja. Mi smo organizovali obuku za trenere, a ti treneri će organizovati još 10 obuka, zasnovanih na praktičnoj primeni poštovanja prava dece u svakodnevnom radu, koje su ranije pilotirane u 8 drugih evropskih zemalja. Imamo skoro 300 obučenih učesnika, i 80 obučenih trenera, koji mogu u svojim organizacijama dalje da sprovode te obuke. I imamo jedan Program hitne pomoći, odnosno podrške deci izbeglicama i migrantima.  

Šta je vas lično dovelo do rada u organizaciji?  

Vesna: Ja imam vrlo jaku ličnu motivaciju. Moji roditelji su odrasli kao deca bez roditeljskog staranja, otac je odrastao u Domu za decu palih boraca, a majka je takođe rano ostala bez roditeljske brige. Kada sam bila u osnovnoj školi, pored našeg školskog dvorišta nalazio se dom za decu bez roditeljskog staranja, a u svakom odeljenju je bilo 4-5 dece iz doma. Moja najbolja drugarica je takođe bila dete iz doma. Ja sam diplomirani pravnik, ali druga ljubav mi je bila novinarstvo i dugo sam se time bavila. Radila sam u informativnoj redakciji, najpre radija kasnije televizije. Imala sam priliku da radim na promociji hraniteljstva, koju je naša televizija radila zajedno sa Centrom za socijalni rad u Kraljevu. I onda sam imala priliku da se detaljnije upoznam i sa tom oblašću. Kada je izašao konkurs za direktora nečeg što je bilo novo, ne samo u Kraljevu, već u čitavom sistemu socijalne zaštite kod nas, poželela sam da i na taj način doprinesem. Imala sam veliku sreću da od početka izgradim tim, koji već 15 godina uspešno radi. Ja sam 10 godina živela sa svojom porodicom u okviru Dečijeg sela. I sada kada se osvrnem i vidim kako naša deca danas žive, to mi predstavlja ogromnu motivaciju za nastavak rada.  

Katarina: Ja nisam imala neki lični primer. Ali otkad znam za sebe volela sam da pomažem. Inače ovde sam malo više od godinu dana, a imam 15 godina iskustva na PR pozicijama u kompanijama. I uvek mi je bilo najdraže da radim na projektima društvene odgovornosti i da pomažem. Kada se pojavio oglas za radno mesto znala sam da je to za mene.

Šta su glavne poruke koje se trudite da prenesete u komunikaciji sa zajednicom?  

Vesna: U svemu što radimo i svim nastupima trudimo se da skrećemo pažnju na značaj porodice. Druga ključna poruka jesu prava deteta. Ako su deca uključena u sistem podrške, najčešće kroz sistem socijalne zaštite onda smatramo da je važno da taj sistem mora biti adekvatan. Pre svega, da se na vreme uoče poteškoće u funkcionisanju porodice i da se radi preventivno. Od planiranja porodice ili praćenje ranog razvoja deteta, posebno dece sa smetnjama u razvoju.  

Takođe koristimo i svaku priliku da prava dece zagovaramo u stručnoj ali i široj javnosti. U prošloj godini smo radili na dostavljanju predloga za izmenu Zakona o socijalnoj zaštiti, Porodičnog zakona, Zakona o pravima dece. Predložili smo uvođenje novih usluga za podršku porodici, deci i mladima iz ranjivih grupa, i za izgradnju kapaciteta zajednice, da bolje odgovori na ove potrebe.  

Uviđamo da je sve ono što radimo takođe i odgovornost države. Ali nama je potpuno jasno da čak i ni  najbogatije države ne mogu da obezbede sve što je potrebno. I tu je prostor za nevladin sektor, ali i doprinos svih građana. Nije nam želja da dupliramo ono što država radi, ali dokle god postoje nezadovoljene potrebe i  inovativni pristupi, mi vidimo prostor za svoj rad.

Kako se finansira organizacija?  

Vesna: Jedan deo našeg rada (oko 50%) finansira se iz internacionalnih subvencija, od međunarodne organizacije SOS Dečija sela. Pojedini projekti su finansirani iz grantova, Evropske unije i drugih javnih i korporativnih fondova. Deo osnovnih troškova za život dece snosi država, jer deca imaju pravo na finansijsku podršku samom činjenicom da su smeštena u hraniteljsku porodicu. S tim, da se da sredstva naravno ne uplaćuju nama kao organizaciji, već direktno SOS majkama/hraniteljicama. Trenutno, oko 30% sredstava, uspevamo da prikupimo od korporativnih donatora i pojedinaca. Nadamo se da će nas vremenom i država prepoznati kao licenciranog pružaoca usluga, čiji će rad delimično finansirati.  

Možete li nam reći nešto o vašoj saradnji sa poslovnim sektorom?  

Vesna: Posle 15 godina rada, zaista imamo dobru saradnju i dosta partnerstava sa poslovnim sektorom. U izgradnji tih odnosa nam je pomogla činjenica da je ono što radimo veoma vidljivo i transparentno. Posebno u Dečijem selu, svaki donator može lično doći i uveriti se koji kvalitet brige mi pružamo i kako se novac troši. Imamo i vrlo jasne i transparentne procese izveštavanja, redovne finansijske eksterne revizije. Pored novčanih donacija, kompanije nam pomažu i kroz donacije u proizvodima, uslugama, prilika za radnu praksu za naše mlade. 

Značajno nam je i što samo članica Međunarodne organizacije SOS Dečija sela, koja radi već 70 godina i za to vreme se takođe finansira na ovaj način i stoji kao garant kvaliteta i pouzdanosti, iza našeg imena. Ali nam pomaže i u tome da se putem njihove saradnje sa velikim internacionalnim kompanijama uspostavimo i saradnja na lokalnom nivou.

Od nedavno ste započeli i jednu zanimljivu fundraising kampanju - Klub zlatno srce. Šta nam možete reći o tome?  

Vesna: To smo uveli kao novi vid prikupljanja sredstava, otvoreni poziv građanima da doniraju. Ne putem jednokratnih donacija kao što je ranije bio slučaj, već da postanu naši spoznori, kroz redovne mesečne donacije, u  iznosu za koji se sami opredele. Naši predstavnici nalaze se na određenim javnim mestima i događajima, i tu su da vam pruže informacije. Ako se zainteresuju, građani mogu na licu mesta da popune dokumentaciju i daju trajni nalog za mesečne uplate sa svog računa. Naravno, svakog trenutka je moguće povući odluku. Svaki član Kluba dobija sertifikat, nakon toga dobijaju redovni elektronski bilten, a dva puta godišnje šaljemo i izveštaj na koji način se novac troši. Ovoga puta on je usmeren na Dečije selo u Kraljevu. Predstavnici nikada ne uzimaju gotovinu, da bismo izbegli bilo kakve rizike. Za sad smo u Beogradu, naš plan je da proširimo i broj predstavnika i svoje aktivnosti na više gradova.

Ovaj program je važan u smislu podizanja svesti o strateškom ulaganju, zar ne?  

Vesna: Tako je. Naši ljudi rado daju, međutim, to su uglavnom sporadična, ad hoc davanja. Svi se rado odazovemo kada postoji apel za pomoć bolesnom detetu ili za obnovu bolnice. Međutim, to je jednokratna pomoć. A naša briga je kontinuirana i traje i do 20-ak godina. I nama je ta vrsta podrške jako bitna, da možemo da znamo da se u određenom vremenskom periodu možemo osloniti na pojedine donatore. Verujemo da gotovo svako u Srbiji može izdvojiti novac koji bi dali za kafu, cigarete ili bioskopsku kartu, na mesečnom nivou. A kada puno ljudi daje, malo i u kontinuitetu, to čini veliki doprinos. 

  

Osim doniranja, da li postoji način da se u vaš rad uključi i zajednica?

Vesna: Svakako. Mi takvu saradnju imamo, na primer, sa dobrotvornom organizacijom SPC Čovekoljublje čiji volonteri drže dopunsku i dodatnu nastavu za našu decu. U Kraljevu imamo dobru saradnju sa sportskim klubovima koji organizuju besplatne treninge za različite sportove. Na primer, igrači Ragbi kluba Kraljevske krune dolaze zimi da očiste dvorište, kad padne velika količna snega. Često i kompanije organizuju svoje zaposlene i oni dođu da nam pomognu, recimo da uredimo dvorište, ali i da podele svoja stručna znanja, na primer u Centru Jaki mladi. Naravno, imamo i volontere, ali i pripravnike koji odrađuju svoj pripravnički staž kod nas.

Koji su najveći problemi sa kojima se susrećete?  

Vesna: Imamo utisak da nevladin sektor i dalje nije dovoljno prepoznat, kao ravnopravan partner i pružalac usluga. A to se opet odražava i na održivost. Mi uspevamo da obezbedimo sredstva od donatora za početak, ali nakon što istekne projektno finansiranje postizanje održivosti je teško. Opet, stvari koje mi radimo imaju efekat samo ako se rade dugoročno. Bilo da je u pitanju briga o deci ili podrška porodicama, za 6 meseci ili godinu dana ne možete ostvariti pravi uticaj. Nažalost, još uvek nije zaživela mogućnost predviđena zakonom da se definišu standardi za sve usluge socijalne zaštite, a posebno na poljima na kojima mi delujemo a to su savetodavno-terapijske i preventivne usluge. Bez definisanih standarda ne možemo da budemo licencirani pružaoci usluga, a bez toga, ne možete se ni pojaviti na tenderu koji bi lokalna zajednica trebala da raspiše, ako već ne postoji institucija socijalne zaštite koja bi pružila tu uslugu.  

Katarina: Što se tiče medija, oni su nam pružili veliku podršku tokom kampanje Klub zlatno srce. Ipak, s druge strane mediji su po prirodi posla više zainteresovani za neke senzacionalističke sadržaje. Pa tako neka negativna iskustva određenih organizacija dobijaju veću medijsku pažnju.   

Vesna: Nama jeste izazov da opšta javnost postane dovoljno upoznata sa time ko smo i šta radimo. Mi smo se do sada više fokusirali na rad sa decom i porodicama, a nismo imali puno vremena da se “reklamiramo”, odnosno da se predstavimo na pravi način. Sada, pošto se širimo kao organizacija i imamo osobe zadužene za to, pokušaćemo da postanemo još prepoznatljiviji i vidljiviji. Ne zato što je to nama lično važno, već da bismo pokazali ljudima da se ovde rade dobre stvari i šta sve mogu da rade neprofitne organizacije.

A šta su neki od najvećih uspeha?  

Vesna: Na primer,  trenutno od 15 mladih tog uzrasta, njih 11 su studenti, i svi su na budžetu. Velika većina mladih uspe da se zaposli, samostalno živi, neki su osnovali i svoje porodice, mi sada imamo 16 SOS unučadi. I to je zapravo ključno. Možemo pružiti najbolju brigu i najbolje uslove života, ali tek kada ti mladi ljudi treba da se osamostale i započnu svoj život vi vidite šta su ultimativni rezultati.    

Čak 95% dece i mladih koji su izašli iz naše brige uspešno samostalno žive: zaposlili su se, imaju porodicu neki čak imaju svoje poslove. A nas i dalje smatraju svojom porodicom i održavaju kontakte sa SOS majkama. Imamo devojku koja je dobila stipendiju, završila fakultet u Americi i danas živi i radi tamo. A i dalje se rado čuje sa svojom SOS mamom i SOS braćom i sestrama. Pratimo svu našu decu, jer su za nas svi oni deo porodice. Tu smo kad god im treba savet, ali se naravno na prvom mestu trudimo da ih osposobimo da budu samostalni i da ne produžavamo zavisnost od sistema, jer to vrlo često jeste problem.  

Šta su vam prvi naredni ciljevi za budućnost?  

Vesna; Želimo da održimo kvalitet rada i brige o deci, ali i da ga unapredimo u svim našim programima. Pod time podrazumevam da koncept brige još više približimo porodičnoj brizi. Ove godine planiramo da integrišemo prvu porodicu, koja će živeti u zajednici a ne u okruženju Dečijeg sela. Želimo da razvijamo nove programe, da akreditujemo svoje programe obuka kako bismo mogli da ih širimo i obučavamo druge. Naravno, da pomognemo što većem broju dece i porodica. I na kraju održivost, što takođe podrazumeva prepoznatljivost onoga što radimo i prikupljanje sredstava iz zajednice. Imamo cilj da do 2024. godine, sva sredstva prikupimo iz Srbije, dakle da ne dobijamo više internacionalnu podršku. Verujemo da Srbija ima ljude i poslovni sektor koji su spremni da nam u tome pomognu.