ADRA Srbija je deo globalne humanitarne organizacije Hrišćanske adventističke crkve. Širom sveta organizacije ADRA pružaju pomoć ljudima u zajednici bez obzira na etničku, političku ili versku pripadnost.

U Srbiji šira javnost se prvi put bolje upoznala sa njihovim radom tokom poplava 2014. godine, zatim tokom migrantske krize 2017. Konačno, ADRA je još jednom privukla pažnju građanstva projektom DrumoDom, u okviru koga je sprovedena i uspešna crowdfunding kampanja. Putem kampanje prikupljala su se sredstva za rad autobusa u kome će beskućnici iz Beograda moći da se istuširaju, operu veš i dobiju psihosocijalnu podršku.

O tome šta ih je naučilo gotovo 30-ogodišnje iskustvo, šta su im planovi za budućnost i na koji način se manifestuje veza neprofitne i crkvene organizacije u svakodnevnom radu, govorili smo sa direktorom Igorom Mitrovićem i koordinatorom DrumoDoma Pavlom Radovanovim.

Adra je globalna organizacija. Kako i kada je ona došla u Srbiju?

Igor: ADRA je globalno osnovana 1984. godine pod tim imenom. Ali je još 1956. adventistička crkva počela globalnu humanitarnu aktivnost. Krajem 80-ih je započelo osnivanje nacionalnih kancelarija, uključujući i Evropu i tako je na red došla i Srbija. S tehničke strane, osnivanje se dešava tako što lokalna crkva odluči da želi Adru na lokalu i to se dogodilo 1990. godine. Crkva je želela da ono što je inače u njenom programu, a to je da se bavi crkvenim aktivnostima ali i radom za dobrobit društva upotpuni. Adrini programi se ipak prilagođavaju svakoj zemlji pojedinačno.

Kao lokalna organizacija u kojoj meri svoju strategiju razvijate u skladu sa globalnom Adrom?

Igor: U početku ni globalna Adra nije stigla da razvije strategiju u potpunosti i ove lokalne organizacije su vrlo labavo bile vezane za tu nedovršenu globalnu strategiju. Vremenom kako se ona razvijala i sve ostale organizacije su se sa njom usklađivale. Inače je u toku proces standardizacija rada nacionalne kancelarije sa međunarodnim standardima ADRA. Ali programe ipak razvijamo sami.

Da li građane na prvom mestu zanima veza vaše organizacije sa crkvom, ili se interesuju za vas kao neprofitnu organizaciju?

Igor: Adventistička crkva je možda neobična po tome što i kada je osnovana u 19. veku je podjednako bila zainteresovana i za pitanja koja su duhovna i metafizička, ali i poboljšanje kvaliteta života ovde i sada. Ipak, iz mog iskustva adventistički identitet Adre nije prvo što ljudi vide. Nema onih koji ne bi hteli da sarađuju sa nama, ni korisnika koji ne žele da koriste naše usluge. Iako znaju da je ovo adventistička organizacija, ljudima to ne predstavlja problem. A i ADRA je u tom smislu uvek imala profesionalni pristup, nikada nismo uslovljavali pomoć time da neko mora pristupiti crkvenoj organizaciji.

  (ADRA kolektiv u Društvenom centru)

ADRA je, dakle, neprofitna organizacija i tako i funkcionišete, a ciljeve i misiju birate na osnovu verskih ubeđenja?

Igor: Rekao bih iz ubeđenja koja proističu iz pogleda na svet, koji jeste verski. Inače, pre mesec dana moto Adre u celom svetu je osvežen i sada glasi: „Služiti ljudima da bi svi mogli da žive kako je Bog namislio.” Dugo je trajala diskusija unutar Adre o tome kakav moto bi verno odražavao ono što jeste ADRA ali i bi bio komforan i našim kolegama i koleginicama, koji su dragocen deo Adre, a koji, recimo, nisu verujući ljudi, ili adventisti. Stvarnost Boga i njegovog delovanja je ono na šta računamo. S druge strane, Bog je povezan sa tri ključne vrednosti - pravda, saosećanje i ljubav - koje su univerzalne.

Mislim da to lepo zaokružuje našu misiju i nije militantno nametljivo verski, već je stavlja u kontekst vrednosti koje većina ljudi razume a u koje Adrini ljudi zaista duboko veruju.  

Mislim da je važno da organizacija dobro promisli radi čega postoji. Naš odgovor je specifičan, ali mislim da je to imperativ za sve. A nisam siguran da su se sve organizacije potrudile da odgovor na to pitanje pronađu. Možda poslovni sektor može neprofitni da nauči upravo tome, pošto njih ta zastrašujuća konkurencija tera da se profilišu.

Na koji način komunicirate sa zajednicom?

Igor: Naša primarna zajednica su naši osnivači -  vernicike adventističke Adventističke crkve u Srbiji koji su nas osnovali. Sa njima komuniciramo na primer subotom kada su bogosluženja, obilazimo ih i direktno im se obraćamo – govorimo o organizaciji, polažemo račune, zahvaljujemo im se na podršci. U poslednje vreme se takođe trudimo da budemo neka vrsta „starije braće“ lokalnim crkvama. Želimo da te crkve postanu neka vrsta „malih Adri na lokalu“. Dakle, da nevezano za naše programe biraju šta će da rade i da budu aktivni učesnici za dobro lokalne zajednice, a mi im u tome pomažemo.

Što se tiče šireg građanstva, nismo bili preterano aktivni u komunikaciji sa njima do poplava 2014. a onda i izbegličke krize kada su se i mediji počeli interesovati za nas. I skorije ove vrlo velika pažnje medije zbog DrumoDoma. Tako da tek sada zapravo ulazimo u to kao u redovnu aktivnost. Pošto je DrumoDom nešto što je javnost na vrlo konkretan način podržala, svojim video izveštajima na društvenim mrežama pokušavamo da jasno poručimo da želimo da polažemo račune i budemo odgovorni prema građanima. Važno nam je da ne izgubimo poverenje koje smo stekli, ne samo zbog nas, već i zbog naših korisnika.

 (Pavle Radovanov)

A kako dolazite do volontera?

Pavle: Jedan od načina je preko crkvene organizacije gde pokušavamo mladima da damo priliku da se upoznaju sa humanitarnim radom i na koji način mogu da šire svoju ekspertizu putem društveno korisnog rada. Takođe i preko drugih nevladinih organizacija, koje upućuju volontere ka nama. Imali smo i volontere iz drugih država. Sa Duke univerziteta iz Amerike, prošle i pretprošle godine smo dobijali volontere kroz razmenu studenata. I naravno putem mreže organizacija Adra. Tako da i volonteri odavde mogu da odu i u druge zemlje.

Odakle vi lično u neprofitnom sektoru?

Igor: Ja sam 1999. diplomirao na Teološkom fakultetu u Beogradu i počeo da radim kao adventistički pastor. Potom sam 2000. otišao na master studije u Englesku, vratio se i nastavio da radim od 2002. do 2011. kao pastor. Onda me je odbor osnivača Adre na redovnim izborima pitao da li bih se priduržio Adri i ja sam prihvatio. Tek tada sam uvideo da sam već duže vreme u tom načinu razmišljanja i da sam takvom načinu rada težio i kao lokalni pastor. Imao sam aktivnosti u Beogradu koje se tiču podrške zajednici. Pronalazim sebe u trouglu između rada u Adri, pastorskog rada i akademskog rada, pošto sam asistent na našem Adventističkom teološkom fakultetu. Moj primarni rad je sad svakako u Adri, ali se ipak i dalje pronalazim u sva tri. Ja nisam aktivan pastor ali se ponekad obraćam crkvi, i tamo me u crkvi me prijatelji i ostali i prepoznaju kao pastora koji radi u Adri. Teško je pobeći od prve uloge po kojoj me znaju. A opet iskustvo rada sa ljudima u crkvi mi pomaže u radu u organizaciji.

Pavle: Ja sam po struci inženjer informatike. Ali kao osoba koja veruje u Boga i veruje da su svi ljudi jednaki, zaslužuju ista prava i tretman, oduvek sam sebe pronalazio u različitim volonterskim aktivnostima. Kada sam završio studije, počeo sam da radim za Crveni krst u Vršcu, gde sam i živeo. Dvanaest godina sam radio tamo i onda sam u jeku migrantske krize, 2017. godine dobio poziv i prešao da radim u Adri u Beogradu. Prvih godinu dana sam radio u našem Društvenom centru sa migrantima, a od prošle jeseni sam ušao u priču vezanu za DrumoDom. Trenutnom sam na pozicijii rukovodioca projekta DrumoDom.

Kako izgleda uobičajen dan u kancelariji ko su ljudi koji rade sa vama?

Igor: Počinjemo dan neobaveznim bogosluženjem kome se pridružuje ko želi. Okupimo se pročitamo nešto iz Svetog pisma i pomolimo se. Trenutno imamo 3 programa – za Rome, za migrante i za beskućnike (DrumoDom), tako da su i kancelarije tako podeljene. Mi smo dinamična i vesela družina, što ponekad ume i da smeta. Ali mislim da je to na kraju zdrav način da se nosimo sa dnevnim stresom. Imamo porodičnu atmosferu, i zaista različit skup ljudi. Tu su ljudi koji se 20-30 godina bave humanitarnim radom i čije iskustvo zaista znači u kriznim situacijama. Do onih koji su mlađi i puni energije, i opet svih u sredini.

Jedna zanimljivost je kako izgleda petak u našoj kancelariji. Pošto adventisti svetkuju subotu, onda im omogućimo da odu ranije sa posla. A pošto za adventiste dan počinje zalaskom sunca, petkom je radno vreme nekad do 1, nekad do 2, kako bismo imali vremena da se pripremimo za praznovanje subote. Naravno nisu svi zaposleni adventisti, ali svejedno petkom radimo kraće. Štos je upravo u tome da koristi imaju svi. Taj poseban dan je inače zamišljen da čuva dostojanstvo svakog pojedinca i njegovu slobodu, između ostalog slobodu opanosti koja se zove robovanje poslu i beskonačnom krugu obaveza i trke.

Pavle: Za mene lično ne postoji uobičajen dan u kancelariji. Pogotovo sada dok je rekonstrukcija autobusa u toku, svaki dan je drugačiji i pun dinamike. Dosta toga se isplanira, a opet se i dosta toga nepredviđenog desi. Majstori koji rade na adaptaciji autobusa ni sami nisu uvek sigurni šta je najbolji put. Naravno, tu je i izazov uklopiti sve radove i organizovati majstore koji ih izvode.

Da li korisnici dolaze kod vas u kancelariju?

Igor: Da. Povremeno građani i građanke svraćaju za neku jednokratnu pomoć. Mlade romske porodice dolaze da preuzmu sredstva za proizvodnju kao vid ekonomske podrške. Planiramo i jednu odvojenu prostoriju za populaciju beskućnika za neke malo duže konsultacije.

Pavle: Beskućnici kao kategorija ugroženih građana su veoma posebni. Često izbegavaju formalne situacije i teško im je da se otvore u tom kontekstu. Zato je jedan od važnih aspekata projekta DrumoDom upravo ta neformalna komunikacija sa njima. U našem timu imamo psihologa i specijalnog pedagoga koji će biti na terenu. Nije nam cilj da imamo čiste beskućnike već da pomognemo ljudima da izađu iz situacije u  kojoj su se našli, često ne svojom krivicom.

Da li je pažnja javnosti koju je privukao DrumoDom usmerena i na ostale vaše aktivnosti ili prave razliku između DrumoDoma i same organizacije?

Igor: Ukoliko su to ljudi iz crkvene populacije, oni se zainteresuju i za širu priču, ostali uglavnom samo za DrumoDom. S druge strane, DrumoDom zbog prirode projekta nas je doveo i u jednu neprijatnu situaciju, a to je da probijamo rokove, što inače smatramo nedopustivim. Ali smo prihvatili da je to život, i neki naš način da ublažimo prekršenu reč su redovni video izveštaji na društvenim mrežama. Uz to, činjenica da su veliki mediji nastavili da nas prate nam veoma znači. Mene je prijatno iznenadilo jer su i oni osetili odgovornost da nastave da prate priču, a nisu rekli „Kad budete imali autobus, javite nam se“.

Poverenje se gradi i tako što sa ljudima delite probleme sa kojima se suočavate. I oni veoma dobro reaguju na to. Tu je naravno i finansijska odgovornost. A to znači da novac koji od novembra na ovamo skupljamo za DrumoDom će se koristiti isključivo za njegovo funkcionisanje.

Pavle: Ova sfera rada jeste za nas nova i u čitavom okruženju nismo imali primera na koje smo mogli da se ugledamo, jer je on pionirski u ovom delu Evrope. Trudimo se da što ranije predvidimo sve situacije do kojih možemo doći i da uspostavimo procedure po kojima ćemo delovati, kako u odnosu prema korisnicima – da oni tačno znaju koja su njihova prava, ali takođe i prema ostalim partnerima. Izazovi su veliki i dolaze sa različitih više strana. Mi ne želimo da se nametnemo kao nekakva konkurencija državnim službama kad je u pitanju rad sa kategorijom socijalno ugroženih ljudi. Želimo da budemo neka vrsta pomoći institucijama da malo neformalniji način priđemo ljudima.

 (DrumoDom) 

Kako se organizacija finansira?

Pavle: Finansiramo se iz više različitih fondova – apliciramo na različite konkurse u zemlji i inostranstvu. Tu imamo podršku mreže organizacija Adra. Na primer Adra u Nemačkoj konkuriše kod nekog ministarstva za projekat koji će implementirati Adra Srbija ovde. Naravno mi smo ti koji pišu projekat i sve radimo, ali to je jedan od kanala putem kojih dolazimo do fondova. Drugi način je i sama Adra mreža koja ima određene svoje fondove. Jedan primer za to je i DrumoDom koji je inicijalno podržan od strane međunarodne organizacije Adra. Tu je naravno i mreže vernika, kako u zemlji, tako i u dijaspori. Ono što je do sada bilo nedovoljno izgrađeno to je odnos sa korporativnim sektorom, društveno odgovornim kompanijama, ali se sada trudimo da i na tom polju nastupimo.

Kakav odnos imate sa dijasporom?

Igor: Dijaspora je mnogim organizacijama važna, jer u većini slučajeva ti ljudi imaju novca, barem više od ljudi ovde. Mi se trudimo se da se svakome pojedinačno zahvalimo za novac i da ih ovavestimoza šta se on koristi. Imamo crkveno oglasilo koje se zove Glasnik koji ljudi iz dijaspore koji gravitiraju crkvi vole da čitaju i dobijaju u elektronskom i u štampanom izdanju. I tu postoji rubrika Adra u kojoj se nalaze informacije o onome što radimo, ali i ljudske priče koje služe da prikažu kako to što radimo menja živote ljudi sa kojima radimo, ali i naše živote. Tako da se trudimo da to ne bude samo suvoparni izveštaj, i ljudi vole da čitaju taj list jer na taj način i održavaju neku vezu sa domovinom. A mi ih tako informišemo i motivišemo da se uključe.

Pomenuli ste firme kao donatore. Pre nego što ste krenuli da se obraćate firmama za pomoć, na koji način ste se pripremali?

Igor: Kada je DrumoDom u pitanju mi smo imali jedan plan, a onda nas je preduhitrila ova neočekivana medijska pažnja koju smo imali od polovine oktobra. Tako da smo izmenili prvobitni plan bio da priđemo našim prijateljima koji su nam veza sa poslovnim sektorom. Jer smo postali medijski dovoljno vidljivi da možemo i direktno da im priđemo. Da nismo imali medijsku prisutnost, onda bismo se držali prvog plana, odnosno dolaženja do poslovnih zajednica putem poznanika i prijatelja koji nas povezuju. Naravno i to će opet imati smisla, kada autobus bude krenuo da radi. Dakle savet bi bio da kada počnete da radite nešto, već ste na terenu i imate neki mali staž, tek tada ima smisla prići potencijalnim partnerima iz poslovnog sektora.

Šta smatrate za najveće uspehe odnosno izazove koje ste prevazišli?

Igor: Naviše smo naučili u sferi finansija, iz problema sa kojima se suočavamo. Želimo da diverzifikujemo izvore finansiranja, jer samo tako ćemo povećati održivost. Tek DrumoDom nam je zapravo omogućio da započnemo razgovor sa poslovnim sektorom i jedva čekam da vidim kako će se to dalje razvijati. Naravno, voleli bismo, kao i u slučaju DrumoDoma da imamo podršku građana.

Pavle: Osnivanje Društvenog centra u Borči smatram za veliki korak napred, kako za samu organizaciju tako i za čitavo društvo. On je na izvestan način i osnova za dalje projekte u budućnosti. To nije nužno projekat koji je imao uticaj na najveći broj ljudi, ali što se tiče i okupljanje kvalitetnog osoblja a i ojačavanja kapaciteta same organizacije to je zaista veliki projekat. Iako je centar prvobitno otvoren za potrebe migranta smeštenih u kampu u Krnjači, tamo radimo i sa romskom populacijom. A i samo ime Društveni centar ukazuje na to da bi i društvo u širem smislu, dakle lokalna zajednica trebalo da se uključi u njegov rad, bilo da je to rad sa marginalizovnim grupama ili na primer mladi i deca iz komšiluka. Vidimo ga kao mesto gde bi trebalo da se obavljaju pozitivne društvene aktivnosti. Što se izazova tiče, za mene je najveći izazov kako da autobus konačno izađe na ulicu.

Osim DrumoDoma, šta su prvi naredni koraci za oragnizaciju?

Igor: Profesionalizacija u vezi sa Adrinim internim procesom – Adra Accreditation Licensing (AAL). To je važno za „zdravlje“ organizacije na nekom najdubljem nivou, ne samo u smislu usvajanja procedura nego i kulture rada. U programskom smislu da unapređujemo kvalitet rada i na tom tržištu pružamo nešto specifično, kako bismo potencijalnim budućim partnerima mogli da prikažemo da u rešavanju nekog očiglednog društvenog problemu dajemo izvesnu dodatnu vrednost. I naravno veća finansijska održivost kroz diverzifikovanje izvora finansiranja.