Ukoliko do sada niste čuli za Žensko udruženje kolubarskog okruga (ŽUKO), naš razgovor sa njihovim timom će omogućiti da shvatite značaj ovakvog sastava, posebno za žene iz ruralnih i manjih sredina – one su samoorganizovane, kreativne i preduzetne, u šta ćemo posebno imati priliku da se uverimo u narednim danima.

Osim što trenutno vredno pripremaju svoju prvu crowdfunding kampanju na Donacije.rs, ŽUKO se može pohvaliti godinama rada i rezultata u svojoj zajednici, što je najpre obuhvata ekonomsko osnaživanje žena i rad na povećanju političkog i društvenog učešća žena na lokalnom nivou.

Njihov profil na Neprofitne.rs odnedavno prikazuje njihove aktivnosti, projekte, ciljeve i poneku članicu udruženja, a kako plavi bedž na toj platformi predstavlja pokazatelj odgovornosti transparentnih organizacija, pitali smo ih da nas upoznaju sa svojim uspesima i pogledom na neprofitni sektor u celini.

Osim toga, od članica njihovog tima Jelene Ružić, Marine Đurović i Katarine Ranković saznajte i kako se ova feministička organizacija već skoro 10 godina uporno bori za bolji položaj žena i njihovu samostalnost i šta je to što su do sada postigle.

Kako biste opisale čime se bavi Žensko udruženje kolubarskog okruga?

Jelena Ružić: Žensko udruženje kolubarskog okruga, kao što mu i samo ime kaže, bavi se unapređenjem položaja žena. Međutim, mi smo kao organizacija pre par godina definisali naše ciljeve i misiju, i zaista mislimo da udruženje koje radi sve na kraju ne radi ništa, tako da smo mi svoj fokus stavile na probleme i potrebe žena na selu.

ŽUKO tim

Udruženje trenutno radi na teritoriji 10 opština i gradova (Lazarevac, lajkovac, Mionica, Ljig, Ub, Valjevo, Osečina, Topola, Aranđelovac i Mladenovac) i naš fokus je ekonomsko osnaživanje žena i podizanje vidljivosti nepravednog položaja u kom se one često nalaze, bilo da je u pitanju preopterećenost neplaćenim poslovima, nedovoljna obuhvaćenost zdravstvenim osiguranjem i usluguma ili nepravedna raspodela nasledstva i imovine između muškaraca i žena.

Na globalnom nivou se predviđa da je za postizanje pune rodne ravnopravnosti potrebno oko 99 godina, međutim svi se načelno možemo složiti da su žene u ruralnim područjima u još nepovoljnijem položaju u odnosu na žene u gradovima. Njima su retko dostupne socijalne i druge vrste usluga, uglavnom žive u višegeneracijskim domaćinstvima u kojima je dominantvo patrijarhalno uređenje odnosa, retko donose odluke u svom domaćinstvu, retko raspolažu novcem i vrlo često su u statusu „pomažućih članova domaćinstva” što ih dovodi u situaciju da nemaju zdravstveno osiguranje i ne plaćaju doprinose koji bi im obezbedili penziju.

Kako ste postale svesne da je vaše udruženje potrebno vašem kraju?

Jelena Ružić: Udruženje je nastalo iz potrebe nekoliko žena da stvori prostor u kom bi se žene osećale sigurno, prihvaćeno i vrednovano na pravi način. U periodu osnivanja udruženja pre 10 godina, u ovom kraju nije postojalo nijedno aktivno udruženje koje okuplja žene, a da se ne bavi očuvanjem kulturne baštine. Nekoliko žena, među kojim sam i ja, imalo je ideju da stvori prostor za žene gde bi one dolazile sa idejama kako da unaprede svoju zajednicu, a da im udruženje pomogne da realizuju te ideje.

U međuvremenu je udruženje raslo, povećavao se broj članica i članova, pa smo počeli da razumevamo koliko je važno da imamo neku misiju na kojoj ćemo da radimo. Od tada smo kreirale nekoliko strateških ciljeva a u centru svakog od njih su žene iz lokalne zajednice i ruralnog područja. Znate, kad radite na lokalu, kad ste na terenu svake sedmice, onda se susrećete sa pravim životnim potrebama i problemima stanovništva i u tim situacijama je besmisleno gurati neku svoju agendu, pa je jedino ispravno pitati žene šta je ono što im treba.

Nažalost, kod nas još uvek najveći broj donatora ne razume i ne dozvoljava slobodu da pre projekta uradite analizu potreba žena ili muškaraca, nego udruženja uglavnom unapred odrede cilj i vrlo često se desi da žene taj cilj ne vide kao primaran za njihov položaj. Mi smo imale prvo malo sreće da imamo donatore koji nam dozvoljavaju da kroz analize na terenu same žene odrede šta im je važno, a onda i da stvorimo jaku mrežu žena u ruralnom području koja ima sjajnu komunikaciju, tako da više ne moramo da nagađamo šta je ono šta ženama treba, nego to čujemo od samih žena.

Na koje načine unapređujete položaj žena u svojoj zajednici?

Marina Đurović: Udruženje ima sedam neformalnih poslovnica u sedam opština i gradova i mrežu od preko 100 žena iz ruralnog područja sa kojima imamo svakodnevnu komunikaciju. Pored toga, važan pomak je to što nas sad i lokalne samouprave vide kao partnere, pa učestvujemo u kreiranju lokalnih akcionih planova, u radu lokalnih akcionih grupa, pomažemo u uvođenju rodne komponente u budžete tih opština ili jednostavno insistiramo na sastancima na kojima iznosimo svoje viđenje potreba žena koje lokalne samouprave treba da zadovoljavaju.

 

U poslednjih par godina pružale smo i socijalne usluge ženama u ruralnom području jer smo želele da ukažemo na činjenicu da postojeće socijalne usluge ne zadovoljavaju potrebe svih stanovnika i stanovnica koji imaju potrebu za njima. Kod nas je još uvek aktuelno da se i socijalne usluge preslikavaju iz jedne opštine u drugu, i ako malo dublje uđete u analizu videćete da skoro sve lokalne samouprave pružaju iste socijalne usluge, ali je pravo pitanje da li su korisnici/e zadovoljni tim uslugama.

Na primer, žene u ruralnom području imaju potrebe za organizovanjem preventivnih pregleda i psihološkom podrškom. Ti pregledi, a ponekad i psihološka podrška, pružaju se u gradskim delovima lokalnih samouprava i ako gledamo površno mi možemo reći da su dostupne svima, pa i tim ženama. Međutim, vrlo često ne postoji organizovan javni prevoz iz sela, zatim i taj prevoz zahteva neka finansijska sredstva, a žene su vrlo opterećene svakodnevnim obavezama i onda je prosto nemoguće očekivati da će one iskoristiti usluge koje postoje. Potrebna je transformacija takvih usluga da bismo ih učinili dostupnim svima. ŽUKO je to uradio na teritoriji dve opštine i na osnovu anketiranja žena iz seoskog područja kreirao osam različitih usluga sa ciljem da unapredi kvalitet života žena na selu.

Pored toga, radimo aktivno na kampanji „Koliki je moj deo?” čiji je cilj da podigne vidljivost nepravedne raspodele nasledstva između muškaraca i žena. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, žene u Srbiji su vlasnice svake četvrte nepokretnosti, a samo 25,55% od tih nepokretnosti čine objekti koji su primarno namenjeni za stanovanje. Jedan od razloga ovakve statistike leži u činjenici da se 44% žena u Srbiji odriče nasledstva u korist muških članova porodice. Ova statistika je još lošija kad posmatramo ruralno područje Srbije u kom su žene vlasnice nepokretnosti u samo 14% slučajeva, a u najvećem procentu se radi o njivama manjim od 2 hektara.

Ljudi vrlo često na ovu informaciju reaguju rečima: „Ali žene se udaju i odu u muževo domaćinstvo”, međutim one ni u tom domaćinstvu neće postati vlasnice ničega, a ekonomska nesamostalnost je uvek jedan od uzroka zašto žene trpe nasilje u porodici, zašto ne započnu sopstveni posao, a da ne pričamo o psihološkom uticaju činjenice da nemate ništa svoje, samo zato što ste rođeni kao žensko.

ŽUKO ima i platformu za prodaju proizvoda poljoprivrednica sa teritorije Kolubarskog okruga. Platforma je pokrenuta tokom vanrednog stanja 2020. godine koje je uzrokovano pandemijom kovida. Pandemija je svakako promenila naš način života da smo svi shvatili da je budućnost u onlajn kupovini i prodaji, pa se u tom periodu razvilo puno onlajn prodavnica. Međutim, nakon završetka pandemije, mali broj tih prodavnica je opstao. Da bismo opstale, razvile smo kompletnu logističku šemu i dostavljamo proizvode na adrese kupaca svake nedelje na teritoriju Beograda. Na platformi uvek između 30 i 40 poljoprivrednica prodaje svoje proizvode i broj dostava se svake sedmice kreće između 20 i 30. Ovakav vid prodaje je sjajan za žene jer ne moraju da izdvajaju vreme i novac da bi išle u Beograd da prodaju na pijacama, a odličan je i za naše kupce jer oni u svakom momento znaju ko su žene od kojih kupuju sir, kajmak ili neki drugi proizvod. Važno je da napomenem i da najveći broj poljoprivrednica pre platforme nije imao prihode od poljoprivrede kroz prodaju i da im je ovo jedini prihod koji imaju.

Pored tog ekonomskog momenta, činjenica da žena ima svoj novac utiče i na njihovo psihološko osnaživanje i mi smo kroz ove dve godine gledale potpune transformacije kod nekih žena, kao i promenu njihovih uloga unutar njihovih porodica.

Šta za vas znači transparentnost?

Marina Đurović: Mi na transparentnost gledamo malo drugačije, čini mi se. Kad radite sa ljudima u ruralnom području, potpuno je očekivano da nećete baš najbolje biti dočekani kad dođete u novu zajednicu. Ljudi su po prirodi sumnjičavi, a od devedesetih godina prošlog veka, do sada, sva ta sela su obilazile razne organizacije od kojih su neke radile dobro, a neke manje dobro i izgubilo se poverenje kod stanovnika.

To je još specifičnije kad radite sa ženama jer u tim tradicionalnim delovima Srbije, da biste radili sa ženom vi morate dobiti odobrenje i neku vrstu prihvatanja od strane muških članova njene porodice. Dakle, morate da radite transparetno, da odgovarate na njihova pitanja iskreno. Znate kako se dešava da ljudi kažu: „Pa oni to rade samo radi para!” i mi onda vrlo otvoreno stanemo i kažemo: „Da, mi imamo plate za ovo što radimo i te plate su skoro uvek ispod prosečne plate u Srbiji, valjda je normalno da imamo platu i da time izdržavamo našu porodicu. Ali, to ne znači da su nam namere loše, hajde da zajedno vidimo kako možemo da napravimo dobre stvari”, i takav način otvorene komunikacije ljudi poštuju.

Takođe, sa našim korisnicama uvek razgovaramo o budžetu koji je predviđen za aktivnosti koje će one korisititi. Ljudi koji ne razumeju način rada organizacija misle da novac koji dobijete može da se potroši kako god želite i onda moramo često da objasnimo kako to funkcioniše, da mi imamo kontrole od strane naših donatora, da novac ne sme da se troši za druge namene i da zajedno sa njima hoćemo da osmislimo kako ono što imamo iskoristimo ono što nam treba. I to je naš vid transparentnosti koji je verovatno doprineo da napravimo neki ugled u zajednicama u kojima radimo.

Kako ste povezane sa zajednicom?

Na ovo pitanje smo odgovarale u prethodnim odgovorima, u smislu da smo na terenu, u samim zajednicama najmanje jedanput sedmično, međutim zanimljiva je i činjenica da imamo Viber grupe sa ženama iz tih zajednica i da komuniciramo svakodnevno.

Na koja postignuća ste najponosnije?

Katarina Ranković: Do sada smo najponosnije na Žensku pijacu koja već dve godine obezbeđuje prihode ženama u poljoprivredi i na kampanju „Koliki je moj deo?” čija je vidljivost prešla 2 miliona ljudi sa preko 90 medijskih izveštaja u prethodna 3 meseca.

Recite nam nešto o vašem projektu Ženska pijaca koji je zaživeo tokom koronavirusa. Kakvi su bili očekivani ishodi, a kakvi rezultati?

Jelena Ružić: Platforma je u stvari pokrenuta kao odgovor na pandemiju. Imali smo situaciju da je nastupila pandemija, zatvorile se pijace, zabranjeno je kretanje. Veliki broj žena u poljoprivredi ima preko 65 godina, pa su za njih te zabrane trajale još duže, a sve te žene su uložile neki novac u proizvodnju, da li je reč o mladom povrću ili o proizvodnji mleka. U tom periodu smo već imale razvijenu komunikaciju sa preko 100 poljoprivrednica koje su bile uključene u naše projekte i počele smo da dobijamo informacije o lošem položaju u kom su se našle i one i njihova gazdinstva.

Tada smo pokrenuli onlajn prodavnicu proizvoda sa poljoprivrednih ženskih gazdinstava sa teritorije Kolubarskog okruga sa željom da smanjimo štetu koja je nastala na njihovim gazdinstvima. Naš cilj je bio Beograd, kao najveće tržište u Srbiji, međutim kurirske službe ne prenose lako kvarljive proizvode, dakle morale smo same da se organizujemo. Tražile smo od MUP-a Srbije dozvolu za kretanje tokom vanrednog stanja i moja koleginica Ivana i ja smo krenule da dovozimo i razvozimo proizvode. Da biste razumeli koliko kilometara smo sedmično prelazile želim slikovito da vam objasnim.

Dakle, u tom periodu su se proizvodi dostavljali sredom i subotom, a kupci su naručivali tokom cele sedmice. Ivana i ja bismo svakog utorka i petka krenule da preuzimamo proizvode od poljoprivrednica tako što bismo iz Velikih Crljena kod Lazarevca, gde nam je sedište, krenule ka Kršnoj Glavi u Ubu, zatim preko Uba u Osečinu, iz Osečine u valjevska sela, odatle u mionička sela, iz Mionice u Ljig po proizvode i iz Ljiga u Lajkovac, pa nazad u Lazarevac. Prelazile smo i po 300 kilometara tokom preuzimanja proizvoda jer poljoprivrednice nisu imale dozvole za kretanje i mi smo morale stići do svakog gazdinstva u selima da preuzmemo proizvode koji su naručeni.

Uveče bismo pakovale proizvode na osnovu narudžbina i onda ujutru kretale u Beograd da ih dostavimo. U periodu vanrednog stanja broj porudžbina se penjao i na 140 sedmično i sad zamislite da stignete na 140 adresa u Beogradu tokom jednog dana. Često smo išle i sa četiri auta da bismo sve popakovali unutra i stigli na sve adrese.  U početku jedan deo poljoprivrednica nije verovao u mogućnost razvoja posla preko modernih tehnologija, međutim, vrlo brzo su se uverile da je to budućnost svakog poslovanja, pa i prodaje domaćih proizvoda. Nakon završetka vanrednog stanja smo shvatile da smo iscrpeli sve svoje fizičke kapacitete i da udruženje mora da osmisli bolji sistema rada ako želimo da opstenemo i mi i Ženska pijaca. Ubrzo smo počeli sa različitim obukama za poljoprivrednice i u kratkom Roku smo razvili sjajan logistički model rada Ženske pijace, a poljoprivrednice su stekle znanja, pa sad one same vode vode i ažuriraju platformu, komuniciraju sa kupcima, planiraju trase kretanja vozača, same pakuju narudžbine i dostavljaju ih u Mionicu gde se sad nalazi neki vid magacina za proizode.

Važno je da napomenem da ŽUKO vrši posredničku ulogu u ovom procesu i da sva zarada odlazi direktno ženskim poljoprivrednim gazdinstvima, a da one same izdvajaju sredstva za gorivo i vozača. Jedina manjkavost ovog postojećeg sistema je što Ženska pijaca do sad nije obezbedila transportno vozilo za dostave i dostave se vrše ličnim vozilima žena, što loše utiče i u smislu kvarenja proizvoda u letnjim danima, kao i do toga da trenutno ne možemo da širimo mrežu kupaca i poljoprivrednica jer ne možemo u putnička vozila da spakujemo veću količinu proizvoda.

Opišite nam neki dobar primer kako je Ženska pijaca prihvaćena u vašem okruženju.

Jelena Ružić: Mislim da sam već sve rekla u prethodnom odgovoru, ponelo me je. J Ali bih svakako izdvojila da smo često bile u situaciji da nam poljoprivrednica odgovori da nema proizvode za platformu jer često ni sama ne shvata da njeni proizvodi imaju vrednost na tržištu, a dešavalo se i da im ukućani kažu: „Ne znam što se uopšte petljaš s tim, ko je lud da kupuje tvoj sok od zove”.

I onda je to bio proces prvo da joj objasnimo da je taj sok nešto što kupci žele, a posle bi se dešavala bukvalno magija. Od te početne tačke, kad niko od muških ukućana neće da je doveze do Mionice da bi donela proizvode jer sumnjaju da njeni proizvodi imaju kupce, do toga da se nakon par meseci cela porodica uključuje u tu prodaju, počinju da kupuju tegle, rade dizajn za nalepnice... Zamislite porast samopouzdanja te žene i promenu njenog položaja u porodici!

Mislim da su nam te slike ustvari najjači utisak rada Ženske pijace. Pre par dana mi je jedna od žena poslala fotografiju mašine za veš koju je kupila, a nakon toga me zvala da kaže koliko joj je Ženska pijaca značila jer ne radi se samo o mašini, radi se o tome da ona može da kupi sebi mašinu, da se oseća dobro zbog toga i da joj je taj sistem prodaje dao neku dodatnu volju zas ve što radi jer se konačno oseća korisnom.

Koji su najveći izazovi sa kojima se susreću feminističke organizacije u Srbiji?

Katarina Ranković: Feminističke organizacije se susreću prvenstveno sa predrasudama od strane društva i to je prva ključna tačka koju mi kao organizacije u manjim sredinama moramo da prevaziđemo da bismo radile bilo šta dalje. Očigledno je nekome u društvu, ali i na globalnom nivou, odgovaralo da i samu reč feminizam stavi u loš kontekst, tako da mi gubimo puno energije objašnjavajući da je feminizam obezbedio čak i nama da sad dajemo ovaj intervju i da su žene ne tako davno imale status takoreći maloletnih lica, odnosno nisu mogle samostalno da donose nikakve odluke, a da su otac, brat ili muž bili njeni zastupnici.

Pored toga, organizacije su u stalnoj borbi da objasne da su ženska prava osnovna ljudska prava i ma kako to zvučalo jednostavno, vrlo često se nailazi na nerazumevanje društva. O finansijskom aspektu ne bismo ni da govorimo. Donatori se sve više povlače iz Srbije jer prestajemo biti interesantno područje za podršku projektima, što je dovelo do gašenja ogromnog broja malih organizacija, i to baš onih u seoskim područjima, tako da sad feminističke organizacije uglavnom rade u većim gradovima. Uopšte ne kažem da je loše što imamo jake organizacije u Beogradu, Novom Sadu jer one često utiču na kreiranje rodnih politika ali malo počinjemo da gubimo pojam o potrebama žena do kojih je teže dopreti jer žive u seoskim delovima.

Na koje načine pokazujete transparentnost u radu i koliko je to za vas važno?

Katarina Ranković: ŽUKO vrlo jasno komunicira o svojim projektima i finansijama, i za to sam najviše zadužena ja kroz rad na društvenim mrežama, a koleginice za rad na terenu unutar samih zajednica. Ako hoćete da imate poverenje i žena sa kojima radite ali i sa lokalnim samoupravama, donatorima, morate da pokažete šta radite, kako to radite i na koji način koristite sredstva koja dobijate. Zato je transparentnost važna svim organizacijama.

Koji su benefiti koje platforma Neprofitne.rs donosi za neprofitni sektor u Srbiji?

Katarina Ranković: Svedoci smo masovnog osnivanja organizacija radi dobijanja sredstava na konkursima lokalnih samouprava i ministarstava, a koje suštinski ne prave promene, pa su Neprofitne.rs sjajan filter kroz koji se vidi kako se neka organizacija finansira, koje aktivnosti sprovodi, na kom području deluje i sa kim radi. Naš nalog na Neprofitne.rs je otvoren pre par godina jer je postojalo razumevanje o važnosti komuniciranja o radu organizacije sa svima koje to može potencijalno da zanima.

Šta mislite da je potrebno uraditi za podizanje transparentnosti u radu organizacija i poverenja u sektor?

Katarina Ranković: Za podizanje transparentnosti u radu organizacija i poverenja u sektor je potrebna prvo promena narativa od strane važnih političkih faktora u Srbiji, ali i u okruženju. Ukoliko svakodnevno kroz medije plasiramo priče o stranim plaćenicima, onda je vrlo teško probiti tu medijsku ogradu i pokazati prave benefite koje građani i građanke imaju od rada organizacija civilnog društva.

Civilno društvo vrlo aktivno utiče na donošenje raznih politika u svim oblastima života ali se to ne vidi i njihova uloga u tim procesima se minimalizuje. S druge strane, i mi kao društvo smo, zbog viševekovnog političkog uređenja, nenaviknuti da nas neko nešto pita ili da učestvujemo u bilo kakvim procesima donošenja odluka. Neohodna je veća komunikacija sa građanima i građankama na osvešćivanju njihove uloge u društvu i uloge unutar organizacija civilnog društva.

Ukoliko vaša organizacija želi da osvoji plavi bedž najviše transparentnosti na platformi Neprofitne.rs, to možete uraditi ovde kroz tri jednostavna koraka. Ukoliko želite da pretražite transparentne organizacije u Srbiji i podržite njihov rad, to možete uraditi ovde.