Udruženje Atina je nastalo 2004. godine kao odgovor aktivistkinja ženskog pokreta u Srbiji na problem trgovine ljudima i nepostojanja adekvatnih programa za dugoročnu podršku žrtvama i pomoć u socijalnoj inkluziji.

Kroz različite programe, svojim korisnicima obezbeđuju podršku, a svojim svojim radom i aktivnostima se bore protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja.

Sa Jelenom Hrnjak, programskog menadžerkom Udruženja i aktivistkinjom za ženska i ljudska prava, porazgovarali smo o tome kako ocenjuje stanje filantropije u Srbiji, kako doprinose zaštiti žrtava trgovine ljudima, ali i o njihovom popularnom Bagel Bejgl projektu. U našem intervjuu, saznaćete takođe na koje načine, iz Jeleninog ugla i iskustva, organizacija može da ostvari poverenje i podršku svoje zajednice. 

Kako je nastala vaša organizacija? Sa kojom idejom je sve počelo, kako se razvijala vaša misija?

Jelena: Kad je Atina nastala te 2003. skupila se, jedna mala grupa ludo-hrabrih žena. I tada su one osnovale prvu sigurnu kuću za žrtve trgovine ljudima koji i dan danas jeste jedini smeštaj tog tipa u našoj zemlji. Ponosne smo na svaki od tih dana proteklih 18. godina u kojima su u svakom trenutku devojke i žene sa iskustvom trgovine ljudima imale barem neki, svoj krov nad glavom. S obzirom da smo uvidele da institucionalna rešenja nisu dovoljna, za čak i one usluge koje su postojale, smatrale smo da imati sigurno mesto znači mnogo više od same usluge smeštaja.

Direktorka udruženja Marijana Savić i programska menadžerka Jelena Hrnjak

Polako smo krenule da gradimo program za oporavak u kojem su žrtve mogle da dobiju svu podršku na jednom mestu. Ovde one mogu da dobiju pomoć da se bore protiv vetrenjača sistema, da imaju uvažavanje, razumevanje, neosuđivanje, empatični pristup, ekonomsku podršku, podršku da reše neke od nedaća koje ih more. Ovde mnoge od njih po prvi put uspostavljaju odnose poverenja, i to su najlepše stvari u ovom poslu kada ugledate promenu u nekom ko je ceo život živeo na margini društva - pored nas a ne sa nama.

Koja je bila Vaša lična motivacija za rad u neprofitnom sektoru?

Jelena: Ja sam odrastala u Srbiji 90-ih i satkana sam od borbe građanskog društva i naroda Srbije za bolju zemlju za sve naše ljude. Danas takođe smatram da se ta borba mora nastaviti i da mi građani moramo biti glasni, da svuda gde je potrebno moramo izražavati građansku neposlušnost. Duboko verujem u snagu građanske akcije, naročito u borbi za jednakost, za prava obespravljenih žena. Shvatila sam da smo upravo mi građani slabe karike pred sistemom, ali da ipak postoje i oni u našem društvu na koje kada se sistem obruši moraju da imaju podršku. I to je uloga između ostalog i civilnog društva – da pokuša da ublaži tu distancu između pravde i prava, i omogući svim građankama i građanima da jednako uživaju sva svoja prava. Zato sam tu gde jesam, jer verujem u to da državu treba braniti od vlasti – a država to smo naravno svi mi.

Kako je COVID-19 kriza uticala na rad organizacije? Kako se promenio način na koji funkcionišete, na koje aktivnosti ste bili najviše fokusirani u prethodnom periodu?

Jelena: Pandemija je pokazala da život jedne žene žrtve nasilja po mnogo čemu podseća na permanentnu vanrednu situaciju iz mnogo razloga. Mnoge od njih su i pre krize izazvane koronom bile socijalno izolovane. Ove žene jako dobro poznaju taj osećaj distanciranosti od svih, nažalost i bez pandemije kovida, naročito žene žrtve trgovine ljudima kojima je oduzimana sloboda kretanja i odlučivanja.

Mi smo u Atini pokušavali da sakupimo parčiće razbijenog sistema podrške koji je još preostao u državi, pokušale smo da ostanemo stamene i stabilne za sve te žene koje trebaju podršku. I to nije bilo nimalo jednostavno.

Morale smo da pomirimo nepomirljivo, ali bilo je i mnogo praksi koje su se pokazale kao učinkovite (kao npr. kombinovanje psihološke podrške uživo i onlajn čime smo uspeli da dopremo do žena u najudaljenijim mestima naše zemlje). Morale smo da radimo duplo više i da se umrežavamo više sa građanima i privatnim sektorom, koji predstavljaju jedan od naših najvećih oslonaca.

Na koje aktivnosti ste trenutno najviše fokusirani? Koji su najvažniji planovi i ciljevi koje planirate da realizujete u budućnosti?

Jelena: Mi smatramo da će problemi za žene žrtve nasilja tek krenuti pošto se pandemija smiri, i trenutno se bavimo premošćavanjem posledica i onime što će nam doneti post kovid era. Fokusirani smo naravno na same žene u potrebi, ali i na nastojanja državnih institucija, jer nam je važno da blisko monitorišemo njihov rad, a u cilju unaprađenja položaja žrtava trgovine ljudima u našoj zemlji. Takođe smo naravno preokupirani borbom da naš program opstane, i tome takođe posvećujemo veliki deo vremena, verujem kao i mnoge druge organizacije civilnog društva.

Kako se finansira vaša organizacija, sa kojim različitim tipovima donatora sarađujete i na koji način?  Na koje sve načine oni koji to žele mogu podržati rad organizacije?

Jelena: Nažalost iako je Atina pre tri godine licencirala uslugu stanovanja uz podršku, država Srbija nije preuzela obavezu finansiranja tog programa. O ostalim uslugama da ne pričamo, i to jeste jedan od pokazatelja potpune nebrige države Srbije za najosetljivije među svojim građanima, za žrtve trgovine ljudima. Iz tog razloga, jer nemamo podršku unutar same zemlje (od strane državnih institucija), mi tu podršku tražimo na drugim mestima.

Najviše smo podržani od strane privatnih fondacija iz VB i Švajcarske, takođe apliciramo Evropskoj uniji, vladama država EU, različitim UN agencijama. Deo sredstava nam dolazi i od privatnog sektora, a takođe i od našeg socijalnog preduzeća Bagel Bejgl koji već šest godina u Srbiji živi svoj život. To preduzeće praktično posluje bez postojećeg okvira za uređenje socijalnog preduzetništva, koje se evo već 7-8 godinu najavljuje, ali nikako da se dogodi.

U principu, ovo preduzeće novac koji zaradi a koje bi moglo da finansira jednu sigurnu kuću koju Atina vodi, uplaćuje kroz poreze i doprinose državi Srbiji. Tako da smo mi našli način da sami finansiramo našu uslugu, ali bez olakšica države Srbije i regulisanja socijalnog preduzetništva kao posebnog vida poslovanja, to ni danas u 2021. godini u Srbiji nije moguće. Zabrinjavajuće to što postoji protencijal za promene, ali da do toga ne dolazi iz različitih razloga.

S druge strane, podržavaju nas uglavnom privatne fondacije koje se bave zaštitom prava žena i koje postoje dugi niz godina. Uspostavljanje odnosa poverenja sa samo jednim donatorom može trajati godinama. Nekada i 4-5 godina je potrebno da vas neko prepozna i ugleda, uvidi koliko je važan razlog vašeg postojanja i tek tada taj neko pristaje da podrži rad vaše organizacije.

Jelena Hrnjak

Podrška organizaciji takođe zavisi od njenog strateškog planiranja kao i strateškog planiranja samih fondacija i različitih fondova, i prioriteta delovanja koji one postavljaju u prvi plan. Vidljivost rada organizacije, njena transparentnost u radu, pristup ljudima i zajednici, odgovornost koju organizacija preuzima za svoje akcije, za korisničku grupu koju zastupa  – to sve utiče na moguće fondacije i donatore.

Čudno je to pomalo, ali realistično – u nekim oblastima organizacija Atina je vidljivija van Srbije, nego u našoj zemlji, naš uticaj i kontakti u inostranstvu, ali i poštovanje za naš rad – često nalazimo u međunarodnoj zajednici. Za svoj minuli rad, naša organizacija je u više navrata nagrađivana i javno pohvaljena (Atina je dobitnica dve međunarodne nagrade Katalyst Award koju dodeljuje Globalni fond za decu iz SAD i With and For Girls Award koju dodeljuje STARS fondacija iz Velike Britanije). Hyatt Regency Beograd je 2016. godine nagradio Atininin trud i zalaganje u zajednici, dodelom Hyatt Thrive Leadership nagrade. Takođe, u sedištu Ujedinjenih nacija, u sklopu WE Empower UN SDG Izazova Bagel Bejgl radnji (ženskoj preduzetničkoj inicijativi koju vodi organizacija Atina) dodeljena #WEEmpower nagrada za njihove napore u unapređivanju ciljeva održivog razvoja i poboljšanju položaja žena i devojčica u našem društvu i globalno.

Organizacija Atina traje jer su aktivistkinje koje su okupljene oko nje istrajne u borbi za pravednije društvo, i jednak položaj žene. One su posvećene tome da ideja Atine živi.  

Kako bi obezbedila održivost svojih programa, Atina je pokrenula dva dohodovna projekta - proizvodnju nakita, i Bagel Бејлг prodavnicu. Kako navode na svom sajtu, uspešnost ovih inicijativa će značajno doprineti finansijskoj sigurnosti Atine. Bagel Bejgl, na adresi Knez Danilova 39 u Beogradu, prodaje ukusna peciva po domaćoj recepturi, a ujedno je i socijalno preduzeće. Profit koji ostvaruje usmerava se na programe podrške žrtvama trgovine ljudima, i ne samo to – oni su uključeni u rad Bagel Bejgla koji tako postaje prostor za njihovu obuku i praksu.

Imamo saradnje sa hotelima širom Srbije, gde smo pravili obuke za sve zaposlene na teme stvaranja bezbednijeg turizma i aktivne borbe protiv seksualne eksploatacije u turizmu u Srbiji. U nekim od hotela postavljenje su prakse koje štite decu od seksualne eksploatacije, i podiže se svest zaposlenih u hotelima da prepoznaju seksualnu eksploataciju. Onda hoteli zauzvrat uključuju organizaciju Atina u svoje aktivnosti ili nas povezuju sa ljudima koji mogu nama da pomognu.

Suština je vraćati zajednici, i ujedno privoleti ljude da razumeju šta je tačno to što mi radimo i kako, i suština je da osete koliko su važan deo borbe protiv trgovine ljudima. Zaista, ova borba se tiče svih nas.

Uspeh Bejgl preduzeća je zaista i zbog kvaliteta bejgla koji proizvodimo. U njega ulažemo mnogo, on nam je glavna preokupacija, kao i potreba da uslugu održimo na istom nivou u kontinuitetu. Na drugom mestu je taj dodatni momenat da ljudi zaista žele da podrže super priču. Za šest godina smo mi smo brendirali bejgl u Beogradu, kao gradu koji zaslužuje da ima ovakav jedan proizvod. Kad je počela korona, potpisali smo ugovore sa svim dostavljačkim agencijama i tokom korone su ljudi zaista poručivali. Godine brendiranja su doprinele tome. Svaki detalj je važan u zadovoljstvu korisnika.

Kako doći do poverenja?

Jelena: Ako nam neko pošalje negativnu ocenu bilo čega, morate to uzeti za ozbiljno. Važno je reagovati. Mi svakodnevno dobijamo mejlove koji ljudi šalju, a moramo da odgovorimo pravorvremeno i sa dikektnom informacijom.

Naše je pravilo da komuniciramo sa svima. Čak iako ti razgovori nisu ni malo prijatni, morate slušati šta vam ljudi govore. Suština je preuzimanje odgovornosti.Vođenje programa direktne podrške za žrtve trgovine ljudima je strašna odgovornost, jer žene iz našeg programa uglavnom nemaju podršku porodica sistema. Nismo svi jednaki – neki kreću iz nule, a neki iz dubokog minusa. Mi radimo na tome da kreiramo mogućnosti koje će neko kasnije moći da pretvori u nešto opipljivo za sebe i održivo. Mi pokušavamo da pomirimo one stvari koje mnoge građani vide, ali možda ne reaguju.

Takođe, suština je u pokušavanju da pronađeš svoju formulu u radu organizacije, a ne tuđu.

Na koji način mislite da vaša organizacija doprinosi razvoju filantropije u Srbiji?

Jelena: Mislim da koncept filantropije nije do kraja zaživeo u Srbiji, ne u okvirima u kojima bio trebalo da postoji i sa ovim načinom razmišljanja. Ako su organizacije poput Atine, koje su i pružaoci usluga, tj. one koje pružaju direktnu podršku žrtvama, ostavljene da svu brigu moraju same da nose, onda se postavlja pitanje odgovornost državnih institucija za rešavanje ovog problema u našem društvu. Niko nema iluziju niti očekivanja da će država Srbija preuzeti 100 posto finansiranja programa organizacija civilnog društva, ali određeni postotak bi trebalo da postoji.

Atina kao organizacija doprinosi filantropiji, mobilisanjem različitih resursa iz zajednice, direktnim radu sa građanima, građenjem jedne zajednice koja razvija nultu toleranciju na nasilje.

Na koje načine uključujete zajednicu u svoj rad i šta vam to donosi?

Jelena: Naša zajednica je ključ našeg uspeha, zajednica koju smo vredno gradile sve ove godine, oni su naša uzdanica i naša snaga. Na primer, najlepše što zajednica može da uradi i ono što radi (a tu mislim na pojedince, privatne firme i ostale zainteresovane subjekte) mogu da jedu najbolji bejgl (bagel.rs) u gradu i time ujedno doprinose jednoj borbi za pravednije društvo.

Zaista postoji mnogo primera. Na primer, jedan hotel u Srbiji je organizovao novogodišnje kićenje jelke koje su kitile domaće kompanije, a koji su tom prilikom ulagali novac, namenjen Atini i našem radu.

Takođe, deca iz Internacionalne škole u Beogradu (The Inernational School of Belgrade) su želela jednom prilikom da od školskog materijala naprave pakete za prvi dan škole za 100 dece žrtava trgovine ljudima.

Nama građani dolaze na vrata i donose stvari, dođu da razgovaramo i to su nas svetli momenti, jer ostajemo u kontaktu sa svojom bazom i ljudima sa kojima delimo svakodnevne probleme.

Grupa devojaka iz našeg programa takođe prave nakit, koji se prodaje online, po poružbini ili na okupljanjima. Recimo, jedna od žena kod nas u programu je imala talenta za slikanje, pa smo često organizovali događaje na kojima su se prodavali njeni radovi, i njoj obezbeđivala materijalna sigurnost.

Firme nam takođe pružaju pro-bono usluge.

Da li sarađujete sa drugim neprofitnim organizacijama, kojim i na koji način?

Jelena: Mi smo članica Mreže Žene protiv nasillja, to je naše pripadanje ženskom sektoru organizacija civilnog društva. Takođe smo osnivači i članovi MODS mreže – mreža organizacija za decu Srbije, mreže koju čine preko 100 organizacija koje se bave u našoj zemlji zaštiti prava deteta. Takođe smo deo evropske mreže Women in Development Europe (WIDE+), Međunarodna socijalna služba (ISS) koja ima stogodišnju istoriju, Mreže za digitalna prava u Jugoistočnoj Evropi, Platformeorganizacija za saradnju sa mehanizmima UN za ljudska prava i drugih grupa i grupa i pokreta. Dosta smo umreženi u tom smislu i dobijamo i pružamo veliku podršku – kroz razmenu iskustva i ekspertize. Naš moto je „Uvek solidarne“, a ženska solidarnost nam je presudna i jako važna.

Mi smo upućeni jedni na druge, i podrškom iskazujemo solidarnost za razloge, misije i vizije zbog kojih organizacije i postoje. Ljudska prava nisu deljiv kolac, ne mozete da podržavate jedno pravo ili jednu skupinu ljudi na uštb druge. To vam je priča ili sve ili ništa. Zato je podrška važna, ako ne i presudna. To vam je kao u onoj pesmi:

Kada su nacisti došli po komuniste,

ja sam ćutao;

jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,

ja sam ćutao;

jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,

ja se nisam pobunio;

jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,

nije preostao niko da se pobuni.

Šta su najveći izazovi sa kojima se suočavate u radu?

Jelena: Izazova ima jako puno, od pokušaja da se sistem ne obrušuje na pojedince, do želje da stvari korektno funkcionišu. Građani Srbije znaju o čemu govorim, i uvek je tako kada pokušate da ostvarite neko svoje pravo. Naravno da niko ne očekuje med i mleko, ali neki minimum standarda se mora znati i postovati. Izazovima organizacijama civilnog drustva u Srbiji danas nema kraja – od cenzuiranja slobodne govora, preko „taktika iscrpljivanja“ koje državne institucije primenjuju, zatim različitih kriminalnih delatnosti koje se direktno odražavaju na rad organizacija civilnog društva poput korupcije, organizovanog kriminala, zatim različitih štetnih pojava u društvu nepotizma, selektivne pravde, višedecenijske negativne društve selekcije. Loše ekonomske situcija uprkos svemu, jer je siromaštvo toliko duboko da se iz njega izlaz ne vidi (ne govorim samo o materijalnom siromaštvu).

Šta su najveći uspesi koje je organizacija ostvarila u dosadašnjem radu, a šta je ono što tek želite da postignete?

Jelena: Svaka žena i devojka koju je Atina podržala sa iskustvom trgovine ljudima, jeste naš najveći uspeh.