Jedna od najboljih svirki na kojima smo bili prošle godine, bio je nastup mladih muzičarki iz Rok kampa za devojčice tokom proslave našeg 5. rođendana.

Veliki broj ljudi zna za Rok kamp za devojčice, ali je mnogo manje onih koji znaju da je za njega zaslužna baš Organizacija za promociju aktivizma (OPA). Nastup i energija malih rokerki nastavljaju da nas inspirišu i pokreću, pa smo zato odlučili da saznamo i kako je do svega došlo, čime se još bavi ova organizacija i kakve planove imaju za budućnost.

Na pitanja su nam odgovarali Selena Simić, programska koordinatorka i Aleksandar Gubaš, član upravnog odbora organizacije.

OPA je osnovana još 2004. Kako je sve počelo?

Aleksandar: Osnovala ju je grupa mladih koji su prethodno bili članovi srednjoškolskog kluba Centra za prava deteta koji sam ja vodio. Kada je ta prva generacija maturirala, hteli su da ostanu zajedno da nastave da se bave sličnim stvarima, kojima su se bavili u Centru za prava deteta, samo što su bili prerasli starosnu granicu za koju je on programski bio vezan. Onda su odlučili da osnuju svoju organizaciju i tako je nastala OPA. Ja nisam među osnivačima, već sam se formalno prikuljčio tek 2 godine kasnije. Pošto su počeli od bavljenja pitanjima mladih, i OPA je nastavila je sa omladinskim programima.

U početku su to bili programi koji su se bavili mladima u lokalnoj zajednici na Karaburmi, odnonsno bili su vezani za kulturnu animaciju mladih sa Karaburme. Organizovani su festival stvaralaštva mladih Dani Karaburme, pravili smo hip hop kompilacije, napravili smo i dokumentarni film o toj sceni. Onda, 2010. baš u trenutku kada smo razmišljali čime bismo se dalje bavili je u Beogradu bila akutelna serija tribina koju su organizovale različite desničarske organizacije. I jedna od većih tribina je bila posvećena položaju žena. Tu su se mogli čuti različiti konzervativni stavovi, ali ono što je nas šokiralo to je bila činjenica da je tom skupu prisustvovao veliki broj mladih, i to devojaka. Nama se onda nametnuo pravac razmišljanja da bi trebalo uraditi nešto što će ohrabriti i podstaći, podržati te devojke za neke druge perspektive u njihovom životu, osim tih tradicionalnih. I onda je nastala ideja za projekat pod nazivom Femix – miks ženskog stvaralaštva, pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta.

Selena, otkud ti lično u organizaciji?

Selena: Mislim da je prvi poziv od Tatjane Nikolić, menadžerke projekta Femix, usledio neke 2013 - 2014. godine, da ja kao muzičarka, pošto sviram bunjeve već 10 godina, dođem na sastanak. Na tom sastanku smo se upoznali, a tu je bilo još 5-6 muzičarki. Ja sam krenula da dolazim na Femix festivale i bendovi sa kojima sam svirala su se prijavljivali za Femiksetu i tako sam upoznala celu Femix odnosno OPA ekipu i krenuli smo polako da sarađujemo. Ta saradnja je definitivno utvrđena 2015. kada smo krenule sa držanjem bubnjarskih radionica za devojčice. Te radionice smo inače zamislile kao pilot projekat, prvi korak ka Rok kampu za devojčice. Htele smo da vidimo koliko uopšte ima interesovanja. Zakazale smo radionice u Beogradu, Pančevu i Smederevu i kapacitet svake je bio po 20 devojčica. Samo u Beogradu se prijavilo 70. To nam je dalo dodatni vetar u leđa da odemo korak dalje i krenemo u organizaciju Rok kampa za devojčice.

Što se muzike tiče, ja sam počela da sviram sa 14 godina, završila sam srednju muzičku školu na džez odseku za bubnjeve. Inače trenutno sviram u ženskom death metal bendu, a tokom svoje muzičke karijere sam svirala sa jedno 10 ženskih bendova. Ja bih jako volela da su postojale radionice bubnjeva kada sam dobila želju da sviram, jer sam se osećala usamljeno u svemu tome. Bila sam mala i svirala sam bubnjeve i ljudima je to bilo čudno. I to lično iskustvo je važno, jer ja znam kako sam se ja osećala i ne želim da se devojčice danas tako osećaju. Zato mi je drago da je njima moguće da budu deo Rok kampa, da se upoznaju sa vršnjakinjama, sviraju sa njima, druže se i vide da nisu jedine koje vole rokenrol, pank ili metal.

Većina ljudi prepoznaje vaše projekte (Femix, Rok kamp) a ne samu organizaciju. Da li je to problem za vaše brendiranje?

Selena: Femix je program afirmacije ženskog stvaralaštva koji obuhvata grupu različitih projekata i aktivnosti koje sprovodimo sa ovim zajedničkim ciljem od 2010. godine. Rok kamp za devojčice je jedan od tih projekata, a Organizacija za promociju aktivizma registrovano udruženje u okviru kojeg delujemo. Mnogim ljudima je zvučniji Rok kamp za devojčice i mnogi od njih se iznenade jer ne očekuju da ljudi iz tolilko male organizacije zapravo stoje iza svega. Meni su ti susreti zapravo lepi jer vidim kako se promeni njihova perspektiva, kada shvati da nas 5 stoji iza svega – do skora takoreći volonterski.

Koje projekte pored Rok kampa za devojčice još sprovodite?

Selena: Skoro smo završile projekat koji se zove Balkan Girl Power koji smo radile zajedno sa devojkama iz Albanije, Makedonije, Crne Gore i Kosova. U pitanju je projekat koji je podržao Western Balkans Fund, a koji podrazumeva održavanje fotografskih radionica za devojke. Nakon toga one fotografišu ono šta smatraju da znači biti devojka na Balkanu. Cilj je, naravno, bilo osnaživanje devojaka i edukacija u bavljenju fotografijom, ali i povezivanje devojaka iz različitih država kako bi shvatile koliko je žensko iskustvo slično na Balkanu.

Tu je i projekat Femikseta, koji promoviše savremeno domaće žensko muzičko autorstvo. Rezultat toga je kompilacija koju izdajemo na kojoj se nalaze pesme domaćih autorki ili bendova. Ovogodišnje izdanje Femiksete finansira Freemuse što je naša prva saradnja.

Pored toga u toku je i organizacija 2. međunarodnog kampa za devojke Music Empowerment Mobility and Exchange preko Erasmusa. Prošle godine je održan prvi put u Berlinu i na njemu je učestvovalo 90 devojaka. Mi smo stupile u svetsku mrežu rok kampova Girls Rock Camp Alliance, povezale sa evropskim delom mreže i zajedno sa njima organizovale taj pilot. Ove godine će se kamp održati u Rejkjaviku. Kamp je predviđen za mlade, od 16 do 30 godina, devojke i rodno neutralne osobe. Nemamo često priliku da upoznamo organizacije iz Evrope koje se bave istim poslom kao mi i veoma je zanimljivo videti načine na koje oni pristupaju svojim rok kampovima i kako oni funkcionišu. Taj kamp nije koncipiran kao isključivo muzički već u okviru njega postoje i feminističke radionice, radionice o tome kako se suočavati sa stresom na poslu, kako da se osećamo dobro, body positivity radionice i slično.

Što se Rok kampa za devojčice tiče on je namenjen devojčicama od 10 do 14 godina iz cele Srbije koje žele da nauče osnove sviranja gitare, bas gitare, klavijatura i bubnjeva. Traje 7 dana tokom kojih 8 mentorki sa alternativne muzičke scene radi sa 30-35 devojčica na osnovama sviranja i formiranju njihovih bendova koji na završnom danu kampa nastupaju pred publikom. Pored muzičkih, na kampu imamo i edukativne radionice koje se mahom tiču istorije žena u muzici – bitno nam je da devojčice znaju da su žene u muzici postojale oduvek, samo da se možda za njih nije dovoljno čulo. Postoje i radionice o tome šta su stereotipi, kako oni nastaju i kako se dekonstruišu.

Kako prikupljate sredstva za svoj rad?

Selena: Na različite načine: putem javnih konkursa, kroz saradnju sa kompanijama, od pojedinaca, a od skora pokušavamo i da ponudimo svoje usluge partnerima. Prošle godine smo dobili 2 inostrana granta  od međunarodnih fondacija Mama Cash i FRIDA. fonda za mlade feministkinje. To su najveći grantovi koje smo do sada dobili. Što se tiče programa, različiti programi se finansiraju iz različitih izvora. Jedan od izvora za finansiranje Rok kampa za devojčice bilo je i prikupljanje sredstava iz zajednice, puitem sajta Donacije.rs. Nemamo stalno finansiranje ni od koga već stalno konkurišemo I tražimo iznova što naravno otežava stabilnost organizacije. Bilo bi značajno kada bismo imali nečiju podršku makar na malo duže od godinu dana.

Ko su vam partnerske organizacije iz sektora?

Selena: Što se tiče kampa mnogo organizacija i pojedinaca se uključuje, pomaže nam. Prošle godine je to bio Autonomni ženski centar, one su i dolazile na kamp i držale radionicu povodom svog programa „Mogu da neću“. Rekonstrukcija ženski fond je sa nama od samog starta. Podržavaju nas i samostalne aktivistkinje koje dolaze iz različitih organizacija. Uvezani smo sa drugim organizacijama i podržavamo se kako god i koliko god možemo. Posebno smo ponosne na nagrade koje smo kao tim ili članice tima dobile od Fondacije „Jelena Šantić“, EXIT Fondacije, Sekcije za feministička istraživanja i studije maskuliniteta, programa Mladi su zakon, BEFEM-a i dr. Centar za ženske studije, koji smo neke od nas i same pohađale, poziva nas da delimo svoje iskustvo sa polaznicama ovog programa i to nam je veoma značajno. Tek ćemo razvijamo ozbiljnije strateška partnerstva, ali već dugo smo članice Krovne organizacije mladih Srbije (u kojoj smo deo Saveta za ravnopravnost i inkluzivno društvo), Nacionalne asocijacije praktičara/ki omladinskog rada, Nezavisne kulturne scene Srbije i neformalne regionalne mreže kulturnih rodnih praksi (u kojoj su Vox Feminae, BeFem, Prvo pa žensko). Takođe smo članice Girls Rock Camps Aliance, gde sam ja već 9 meseci u Upravnom odboru, kao i u neformalnom evropskom ogranku GRCA.

Šta vašu  organizaciju izdvaja u odnosu na ostale? 

Selena: Mislim da nas naši programi izdvajaju. Mi se bavimo promocijom ženskog stvaralaštva u umetnosti u kulturi i nema baš puno organizacija koje se bave tako uskom temom. Ono što nas najviše izdvaja je svakako Rok kamp koji je prvi takav projekat u regionu. Mislim da je on nešto zaista inovativno u našoj zemlji, jer spaja umetnost, kulturu, pop kulturu i aktivizam; i baš zbog toga što je samo za devojčice; i to mlađe devojčice od 10 do 14 godina.

Šta su najčešći problemi sa kojima se susrećete? 

Selena: S jedne strane to što smo i dalje veoma mala organizacija koja nije razvila nezavisni, održivi sistem. S druge strane i dalje se srećemo sa nečim, istina u maloj meri, ali ipak je to nešto što meni lično dosta smeta. A to je nerazumevanje okoline zašto je kamp samo za devojčice, čujemo da „ne postoji stvar kao što je obrnuti seksizam“, tako da pojedini ljudi ne podržavaju projekat zato što smatraju da ne postoji disbalans na muzičkoj sceni. A mi imamo čak i akademski osnov da tvrdimo da on postoji. Tatjana je radila master rad na temu rodnih odnosa na alternativnoj muzičkoj sceni. A 2013. godine su ona i Aleksandar radili istraživanje koje se radi festivala i odnosa muzičara i muzičarki, koje je pokazalo da muzičarki ima mnogo manje na muzičkoj sceni. 

Šta smatrate najvećim postignućima organizacije odnosno projekta? 

Selena: Meni tih 61 devojčica koja je prošla kroz Rok kamp uopšte ne zvuči kao malo postignuće. One su imale iskustvo Rok kampa, javnog nastupa i naučile osnove sviranja. Mnoge od tih devojčica su nastavile da sviraju. Dakle te devojčice koje su probile barijere i stereotipep su najveći uspeh mog dosadašnjeg rada.  

Aleksandar: Onih prvih 6 godina kada sam ja bio intenzivnije uključen je bio period rasta organizacije kada su i projekti bili manjeg obima, tako da teško mogu da se mere sa sadašnjom situacijom. Tako da je Femix zapravo postao sinonim za OPA i nešto što je ubedljivo najzančajnije u celoj istoriji organizacije, sa svim svojim različitim komponentama.

Šta su najvažnije poruke koje želilte da prenesete zajednici? 

Selena: Najveći deo komunikacije se odvija preko društvenih mreža i ono što ja lično uvek želim da poručim jeste da devojke i devojčice mogu da se bave čime god žele, da uvek imaju izbor i da ne treba da budu osuđene zbog svojih izbora, već da zajednica treba da ih podržava u tome da isprobavaju nove stvari, suočavaju se sa izazovima i budu hrabre u svakom smislu. 

Aleksandar: Često čujemo kako su mladi pasivna generacija, nedovoljno zainteresovani za društveni angažman, što nažalost u poslednje vreme jeste sve tačnije. Baš zato mislim da su potrebne ovakve stvari koje će mladima slati takve poruke i ukazivati na načine kako stvari mogu da promene u svojoj sredini, a pritom da se i sami osete ispunjeni.