Mreža organizacija za decu Srbije (MODS) okuplja više od 100 organizacija iz Srbije, koje se bave zaštitom i promocijom prava deteta i brigom o deci i od 2011. godine svakodnevno je posvećena ostvarivanju prava i poboljšanju kvaliteta života dece u Srbiji.

MODS se zalaže za inkluzivno društvo u kome sva deca imaju pravo na srećno i bezbrižno detinjstvo, društvo u kome deca odrastaju zaštićena od zlostavljanja, zanemarivanja, diskriminacije i nasilja, i pod jednakim uslovima ostvaruju pristup kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, socijalnim uslugama i zdravoj životnoj sredini.

Saša Stevanović, direktor MODS-a i Mirjana Džuverović, programska koordinatorka ispričali su nam kako Mreža organizacija za decu Srbije svakodnevno radi na unapređenju položaja dece u Srbiji.

Kako je nastala Mreža organizacija za decu Srbije? Sa kojom idejom je sve počelo, kako se razvijala vaša misija?

Saša: Mreža ima neke svoje korene, dugo je nastajala – počela je sa nastankom 2007. godine i primarna ideja je bila povezivanje, umrežavanje i saradnja organizacija koje rade sa decom i za decu, koje dele iste vrednosti, veruju da deca zaslužuju bolje okruženje i bolje društvo, priznaju i vrednuju participaciju i kao pravo i kao način da se ostvare prava dece.

Tu je bilo nekoliko organizacija koje su aktivno radile na stvaranju mreže, odnosno saveza organizacija – prvo smo bili klaster, pa neformalna grupa i 2011. godine smo napravili zajednički dokument gde smo se dogovorili da naredne 3 godine radimo kao neformalna mreža i da nakon toga, u skladu sa postignutim rezultatima, vidimo da li treba ići na sledeći korak i formalno registrovati mrežu. Veliku podršku osnivanju i radu mreže na samom početku dala je posebno organizacija Otvoreni klub iz Niša. Na Skupštini koju smo imali 2014. godine procenili smo da postoji potreba da mreža funkcioniše kao posebna organizacija, da se registruje i da nastavi da radi.

Mreža od početka ima dva stuba na kojima počiva i zbog kojih smo se povezali – jedan koji se odnosio na podršku samim članicama organizacijama i drugi koji je usmeren na promene politika za decu, gde spadaju zakoni, strategije, akcioni planovi. Naša ideja je da što više organizacija i što više ljudi učestvuje u tim procesima i bude informisano.

Saša Stevanović, direktor MODS-a

Mirjana: Unutar MODS-a smo formirali 5 tematskih grupa u koje su uključene sve članice MODS-a i koje služe kao forum za dogovor oko zajedničkih akcija, razmenu informacija i učenje.

U pitanju su grupe za socijalno uključivanje i smanjivanje siromaštva, zaštitu dece od nasilja, participaciju dece, kvalitetno obrazovanje i inkluziju i rani razvoj i obrazovanje dece.

Kako neka organizacija može postati članica MODS-a? Koji su benefiti koje imaju organizacije članice i na koji način članice doprinose radu i ostvarivanju ciljeva MODS-a?

Mirjana: Postoje određena pravila pristupanja novih organizacija, ali pored formalnih pravila, značajno je ukazati da MODS okuplja organizacije koje dele zajedničke vrednosti i principe (najbolji interes deteta, participacija dece, dobrovoljnost, nediskriminacija, solidarnost, društvena odgovornost...), što je formulisano u dokumentu koji se zove Etički kodeks MODS-a i koji zapravo predstavlja obavezujući dokument za sve organizacije koje pristupaju Mreži.

Kada je reč o benefitima koje organizacije dobijaju članstvom u Mreži možda je najvažnije umrežavanje, koje omogućava razmenu i bolji pristup informacijama, organizacije imaju mogućnost da se lakše povežu, da formiraju partnerstva, razviju zajedničke programe i projekte.

Takođe, uključivanjem većeg broja organizacija ostvaruje se snažniji uticaj na javne politike kroz institucije sistema, nego istupanjem pojedinačnih organizacija povodom određenih pitanja.

Razmena znanja i vršnjačko učenje između organizacija, članica MODS-a je takođe izuzetno velika vrednost same mreže.

Mirjana Džuverović, programska koordinatorka

Koja je bila Vaša lična motivacija za rad u neprofitnom sektoru?

Mirjana: Za mene lično od najveće važnosti je bilo podudaranje mojih vrednosti sa vrednostima i misijom organizacije u kojoj radim. Ne manje važno je slaganje sa politikama, praksama i samom organizacijom rada jedne nevladine organizacije. Ono što je posebno motivišuće je osećaj da doprinosite nekoj konkretnoj promeni u društvu, iako je nekada dug put do te promene.

Saša: Postoje ljudi koji zastupaju i veruju u solidarnost i pokazuju to. Verujem da kod ljudi primarno postoji empatija i da se iz te empatije javlja i potreba za nekom akcijom, da se pokaže solidarnost i podrška.

Važno je da postoje organizovani načini da se ta solidarnost kanališe, pokaže, formuliše i dobije na vidljivosti. Organizacije su obično usmerene na jednu grupu ili jedan problem i jako je vredno i dobro kada vidite motivaciju i posvećenost ljudi da se nešto pokrene i promeni. Jako je dobar osećaj kada vidite da ti ljudi mogu da se povežu i da sve to doprinosi promeni u društvu. Ako kroz Mrežu ništa drugo nismo uradili, barem smo prepoznali jedni druge, uvideli da nismo sami.

MODS, konferencija

Kako je COVID-19 kriza uticala na rad MODS-a? Koliko se promenio način na koji funkcionišete? Na šta ste bili najviše fokusirani u prethodnom periodu?

Saša: Kao i druge organizacije prešli smo na rad od kuće i online, zbog čega mi je i žao jer je za Mrežu jako važno da se vidimo uživo i dogovorimo na čemu treba da radimo, ali prilagođavamo se situaciji. Na početku krize uradili smo i jedno veliko i važno istraživanje – kako sve ovo utiče na roditelje i kako utiče na decu, i iz toga su proistekle preporuke...

Mirjana: Ono na šta smo bili najviše fokusirani kada su u pitanju naše članice se ticalo prenošenja relevantnih i pravovremenih informacija, obezbeđivanju potrebnih resursa, kako za organizacije, tako i za roditelje i decu. I mi sami, ali i mnoge naše organizacije su organizovali niz webinara na najrazličitije teme, kao što su bezbednost dece na internetu, organizacija rada, upotreba digitalnih tehnologija i sl.

Osim organizacija koje se bave decom i zaštitom prava dece čini se da nije bilo mnogo reči o deci i odnosu prema njima tokom pandemije. Koje kategorije dece su najugroženije tokom ove krize i kako im pomoći da prevaziđu njene posledice?

Saša: Mislim da je ova kriza i pandemija protresla ovo društvo i sistem i pokazala sve one pukotine koje postoje u sistemu. Postoji jaz i među decom, koji je ova kriza samo produbila i ogolela. Na primer, sa jedne strane imate decu koja imaju kablovsku, Internet, svoj laptop, telefon, a sa druge strane deca kojoj je najviše potrebna podrška su bez telefona, bez kompjutera, bez interneta, nisam siguran kako je sa tom decom rađeno, ko je sa njima učio, ko je sa njima radio, ko je njima donosio materijale, kako je to ispalo...

Mi kao Mreža se zalažemo za to da je najbolje okruženje za razvoj deteta porodično okruženje, gde će imati potrebnu pažnju i brigu. Alternativa tome su institucije gde su smeštena deca i sada se pokazalo koliko jedno takvo institucionalno okruženje nije dobro za život. Te institucije, ma koliko imale posvećene ljude nisu dobre za razvoj deteta – za njihov emotivni, psihološki i fizički razvoj. Sada se dodatno pokazalo da su te institucije u velikom riziku od širenja zaraznih bolesti – ako virus uđe u jednu instituciju od 20, 30, 300 ljudi, velika je verovatnoća da će se svi razboleti. Ovo je u stvari još jedan apel da se te institucije zatvore – ni za decu, ni za ljude koji tamo rade, ni za odrasle koji su tamo smešteni, a u vreme pandemije to su mesta gde je njihov život bukvalno ugrožen. Potrebno je da se radi na stvaranju usluga koje će biti prilagođene detetu.

Mirjana: Ova kriza je dodatno pokazala ranjivost najugroženijih kategorija dece. Jedna od tih kategorija svakako su deca koja žive u institucijama, ali i deca iz porodica sa niskim primanjima ili bez primanja, deca sa smetnjama u razvoju, deca migranti, romska deca, deca koja žive i rade na ulici, deca iz jednoroditeljskih porodica...

Problem je i što svi najavljeni zakoni – ključni zakoni koji se tiču prava deteta nisu još uvek usvojeni, a na sve to mi još uvek nemamo jedan izuzetno važan dokument – Strateški plan za decu, još od 2015. godine kada je istekao, tako da iako nas iznenađuje, možda ne bi trebalo da nas iznenađuje situacija u kojoj se nalaze deca u Srbiji.

Saša: Ono što se pokazalo kao zabrinjavajuće, a do čega smo došli kroz istraživanje koje smo radili sa decom na početku krize je egzistencijalni strah, briga dece za roditelje, briga da će ostati bez posla i osnovnih uslova za život, ali i briga za roditelje i bake, deke i starije članove porodice iz koje se vidi da se deca osećaju krivim i odgovornim za zdravlje svojih sugrađana. Deca osećaju odgovornost i plaše se da će oni biti krivi ako se neko u porodici razboli. To nije dobro, stvorena je takva atmosfera da se deca plaše da će biti kriva ako se neko u porodici razboli, a za tim nema potrebe – niko ni je kriv, u pitanju je zarazna bolest i bilo ko može da se razboli.

Naša politika i naš stav je da uvek pitamo decu, roditelje, kolege i organizacije za mišljenje i onda na osnovu toga izađemo sa konkretnim predloziuma. Na početku ove krize pitali smo decu i roditelje kako sve ovo utiče na njih i onda smo uputili preporuke Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, Ministarstvu prosvete, Ministarstvu zdravlja, Savetu za prava deteta... Ukazali smo na to da je potrebno voditi računa kako se deca informišu i kakve se poruke šalju deci, imali smo i preporuke za postupanje sa decom u slučaju da se roditelji razbole.

Koje su najvažnije aktivnosti na koje ste trenutno fokusirani?

Saša: Trenutno nam je u fokusu participacija dece, jedna jako lepa regionalna priča koja povezuje Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. Deo smo jednog većeg regionalnog programa „Dijalog za budućnost“, sa idejom da se povežu deca i mladi, da kažu šta je to što u našem društvu može da se uradi da život bude bolji, da budemo povezani, pokažemo solidarnost... Plan nam je da napravimo konsultacije sa mladima u Srbiji i BiH, da nam iz svoje perspektive kažu koji su to problemi koji se direktno tiču njih, da se nađu, prepoznaju i dogovore kako svoju poruku mogu da prenesu odraslima (predstavnicima organizacija, udruženja, ljudima koji dolaze iz ministarstava, međunarodnih organizacija)... Plan nam je da da ih podržimo da naprave konferenciju na kojoj će oni biti panelisti, govornici i učesnici i odraslima preneti svoja iskustva, šta misle da je problem i kako bi neke stvari mogle na bolji način da se urade i urede.

Putem društvenih mreža radićemo i na edukaciji ljudi o tome šta je participacija, a još jedna stvar koju ćemo raditi jeste da razvijamo jedan novi koncept društvene laboratorije u okviru koje ćemo pokušati da dovedemo ljude iz različitih sektora i okolnosti i pokušati da damo odgovore na neke ozbiljne probleme u društvenoj zajednici i ponudimo rešenja i odgovore na neke probleme na lokalnom nivou, ali i sistemske probleme. Participacija je važna u tom procesu – do kog god rešenja hoćemo da dođemo, moramo da uključimo one kojima je to namenjeno.

Šta mislite da je u vašem radu najveći doprinos zajednici?

Mirjana: MODS je nastao iz potrebe da se organizacije koje rade sa decom okupe oko zajedničkih ciljeva i zajednički rade na ostvarivanju prava, unapređivanju položaja i poboljšanju kvaliteta života dece u Srbiji. Danas, MODS predstavlja nezavisnu platformu kroz koju je vidljiva saradnja udruženja, kako u formulisanju i usaglašavanju zajedničkih stavova, tako i u zajedničkom delovanju ka promenama politika koje su preduslov ostvarivanju kvalitetnijeg života za svako dete.

Doprinos se može ogledati i u informisanju o važnosti prava deteta budući da deca i mladi imaju opšta ljudska prava kao i odrasli ali i specifična prava koja prepoznaju njihove posebne potrebe.

Članice MODS-a, skupština 2019.

Kako se finansira Mreža organizacija za decu Srbije, sa kojim različitim tipovima donatora sarađujete i na koji način?

Saša: U velikoj meri nas od osnivanja podržava i UNICEF. Partneri smo i na nekim velikim projektima, a imamo i simboličnu članarinu koju uplaćuju članice mreže, u zavisnosti od svojih budžeta, ali na taj način pokazuju svoj doprinos zajedničkoj ideji.

Na našem sajtu postoji mogućnost da ako neko prepozna naš rad, može da nam se obrati i podrži.

U jednom trenutku smo razvili ideju da kao mreža imamo maskotu, tako da imamo lutku koja se zove Različak i ima jako lepu priču. On je dobio naziv po cvetu, koji pokazuje rezilijentnost – deca su nam jako nežna i osetljiva ali u isto vreme i otporna i , ono što je jako važno naglasiti – svako dete je različito. Ta lutkica može da bude i poklon za one koji podrže naš rad, a ima snažnu simboliku.

Različak

Koji su najvažniji planovi i aktivnosti na čijoj realizaciji ćete raditi u budućnosti?

Saša: Nastavićemo da radimo na našem povezivanju, nadamo se da ćemo imati priliku da se vratimo u realni svet i imamo sastanke naših tematskih grupa uživo umesto online.

Učestvovaćemo u radu radnih grupa koje će raditi na izradi strateških dokumenata i zakonskim izmenama, nadamo se da ćemo imati predstavnika u Savetu za prava deteta Vlade Republike Srbije, radićemo na participaciji dece i na tome da bude vidljivije ono što se radi sa decom i za decu, da vidimo šta može da se uradi za svako dete.

Imamo puno posla da olakšamo saradnju našim organizacijama, ali kada se malo izmaknete i pogledate sve to što radimo iz druge perspektive, jasno je koliko sve to menja na bolje život jednog deteta u jednoj porodici, a onda i u lokalnoj zajednici, našem društvu i celoj zemlji.