U prošlom blogu smo pričali o tome kako neprofitni sektor mora da počne da govori razumljivim, svakodnevnim jezikom i da izbaci „NGO-ovski“ žargon. Pisati članak, blog ili saopštenje nije isto što i pisati predlog projekta, koji je najčešće potpuno birokratizovan.

Koliko je potrebno da jezik koji koristimo u neprofitnom sektoru bude jednostavan i jasan, toliko je neophodno da uzme u obzir osećanja ljudi o kojima govorimo. To su najčešće oni čiji položaj u društvu je već težak, a njihovo dodatno stigmatizovanje i isključivanje ne doprinosi rešavanju problema.

Zato sada govorimo o inkluzivnom jeziku, i 5 opštih principa koji će vam omogućiti da ga lakše savladate.

Šta je, u stvari, inkluzivni jezik?

Mnogi će ga odmah poistovetiti sa političkom korektnošću. I pogrešiće.

Ako u internet pretraživač ukucate „politička korektnost“ (political correctness), doći ćete do velikog broja članaka u kojima se ovom fenomenu pristupa kritički. Takođe ćete videti da većina tih članaka govori o tome da je „poliltička korektnost otišla predaleko“ i uz to ponekad ponuditi šaljive primere kako to izgleda.

Ali to nije suština problema.

Politička korektnost podrazumeva da se zbog načina na koji govorimo predstavljamo u dobrom svetlu pred drugima. Kada neko govori politički korektnim jezikom to uopšte ne mora da znači da taj jezik odražava ubeđenja te osobe. Naprotiv, stavovi i jezik (koji je osobi nametnut sa strane) mogu se u potpunosti razilaziti.

Inkluzivni jezik, s druge strane, predstavlja promenu koja dolazi iznutra. Korišćenje inkluzivnog jezika je svestan napor svakoga od nas da način na koji govorimo odgovara principima za koje se zalažemo – kao što su poštovanje, prihvatanje i uključivanje različitih ljudi u našu zajednicu.

Ovde je potrebno da budemo iskreni – ni sami nismo uvek sigurni šta je najbolji način da o nekoj temi govorimo. Ipak, ono što sigurno znamo jeste da postoji jedan argument protiv inkluzivnog jezika, koji se često koristi, a koji apsolutno ne treba da ima mesto u ovoj diskusiji, a to je:

Neću tako da govorim. To nije u duhu jezika.

Jezik se menja, koliko se menjamo i mi. Pre 100 godina bilo je nezamislivo da se toliko veliki broj stranih reči nalazi u svakodnevnoj upotrebi. Ako nam taj neuhvatljivi duh jezika dozvoljava da koristimo reči kao što su restoran, kompjuter ili inspiracija, onda svakako možemo napraviti još nekoliko ustupaka.

Posebno ako je razlog tome pokazivanje solidarnosti, prihvatanje i uključivanje onih koji se često suočavaju sa isključivanjem i predrasudama društva.

Opšti principi inkluzivnog jezika

Korišćenje inkluzivnog jezika ne znači nikakvo dodatno opterećenje, niti treba da vas obeshrabri od toga da u komunikaciji razvijate svoj stil i budete originalni.

Najvažnije uputstvo za njegovo savladavanje je svakako želja da kroz svoje obraćanje zajednici uključite što veći broj ljudi.

To imate? Odlično!

Onda možete proći kroz ovih 5 osnovnih principa, koji će vam pomoći da svoju poruku prenesete na najbolji način i uputite je što većem broju ljudi:

1. Izbegavajte reči sa negativnim ili pasivnim značenjem

Jedan od najvažnijih primera tiče se upotrebe reči „žrtva“ (nasilja, zlostavljanja, itd). Ova reč ne doprinosi osnaživanju ljudi koji imaju iskustvo nasilja i kod čitalaca stvara sliku bespomoćnog, pasivnog učesnika.

Umesto toga, bolje je koristiti izraz osobe sa iskustvom ili u situaciji nasilje ili čak osobe koje su preživele nasilje (u engleskom, survivor).

Ali ima još primera.

Kada se govori o bolestima, često se koriste izrazi kao što su „oboleli od“ ili „pate od“. Umesto toga mnogo je bolje reći „osoba sa“ i dodati ime bolesti.

Prva i druga sintagma čine da ljude koji žive sa određenim bolestima predstavljamo kao bespomoćne žrtve, umesto kao osobe koje sa takvim bolestima žive ali se, i mnogo češće sa velikom snagom suočavaju sa istima.

S tim u vezi, zanimljiv problem je često korišćen izraz osoba „koja se bori sa“. Iako je glagol boriti se upotrebljen sa idejom da se ohrabre osobe sa određenom bolesti, moguće je zauzeti i jedno drugačije stanovište. Naime, kada govorimo o „borbi“ mogao bi se izvesti zaključak da ljudi imaju određenu bolest samo zato što se nisu dovoljno borili.

2. Koncentrišite se na ljude, ne na osobine

Šta je važnije – osoba ili njene fizičke osobine?

Verovatno vam je već poznato da bi umesto termina „hendikepirani“ trebalo koristiti izraz „osoba sa invaliditetom“. Razlog tome je što se na ovaj način najpre govori o osobi, a onda o određenoj fizičkoj osobini.

Nešto manje prepoznat primer za ovo jeste da bi umesto reči „slepi“, „gluvi“ itd. trebalo koristiti „osobe oštećenog vida ili sluha“.

Naravno, argument protiv u ovom slučaju bio bi da se mogu javiti nejasnoće oko toga da li osoba ima blago oštećen vid (na primer nosi naočari) ili ne može uopšte da vidi. Ipak, to najčešće postaje jasno iz konteksta.

Isti princip primenjuje se i kada govorimo o bolestima, pa tako na primer, umesto epileptičar/ka treba reći osoba koja ima epilepsiju.

3. Ne pokušavajte da „ulepšate“ činjenice

To što bolest ili nečiju fizičku osobinu ne treba stavljati u prvi plan u odnosu na samu osobu, takođe ne znači da takve stvari treba eufemizovati ili koristiti nazive koje ne odražavaju njihovu pravu prirodu.

Na primer?

Sigurno ste se susretali sa izrazom „deca sa posebnim potrebama“. Posebno kada su deca u pitanju, mnogi ljudi su osetljivi i koriste eufemizme sa željom da deci omoguće veću socijalnu inkluziju.

Ali inkluzija ne znači zataškavanje ili ignorisanje činjenica. Naprotiv, to je shvatanje i prihvatanje razlika.

Zbog toga je ovde mnogo prikladniji izraz „deca sa smetnjama u razvoju“, s obzirom na to da on odražava činjenično stanje razvoja ove dece ali i ne predstavlja negativnu sliku kao što bi na primer bio slučaj sa zastarelim izrazom „mentalno zaostali“.

Slično, u svakodnevnom jeziku često mlađe ženske i muške osobe imamo naviku da zovemo devojke ili momci. Dok je u pojedinim neformalnim situacijama ovo u redu, ako vašu ciljnu grupu čine prevashodno punoletne osobe prikladniji izrazi  su žene/muškarci. Čak iako je osoba kojoj se obraćate mlađa od vas, to ne znači da treba da je tretirate kao dete, već kao ravnopravnog sagovornika/cu.

4. „Jesi li to upravo pretpostavio/la moj rod?“

Sada nam se nameće jedna velika tema: rodna pripadnost i inkluzija.

Studije roda (gender studies) su čitava akademska grana koja se bavi upravo ovom tematikom, uključujući i jezičke probleme vezane za rodnu pripadnost. Koren dileme je razlika između pola (koji predstavlja biološki pol definisan reproduktivnim organima sa kojim se rađamo) i roda (shvaćenog kao društveni konstrukt, odnosno način na koji se osoba identifikuje). Pa tako pored muškog i ženskog, možemo prepoznati i osobe koje su: transrodne, interrodne, cisrodne, nebirnarne itd.

Kada se ova kompleksna tema prenese u sferu jezika, dolazimo do dva ključna pitanja:

  1. Kako primeniti rodnu inkluzivnost u jeziku?
  2. Zašto je to važno?

Za prvo pitanje u našem jeziku postoji jedan sasvim očigledan primer, a to su nazivi zanimanja.

Kada govorite o ljudima koji se bave određenim poslom trebalo bi da se trudite da pričate o predstavnicima i predstavnicama određenog zanimanja. (Zanimljivo je da je Google krajem prošle godine u svoj sistem za prevođenje (Google Translate) uveo prikazivanje rezultata u muškom i ženskom rodu imenica.)

Ovo je ipak nešto što većina ima u vidu, iako se ne pridržavaju toga u svim situacijama – na primer, u kraćim formama kao što su objave na društvenim mrežama (posebno onim gde ste ograničeni brojem karaktera) ponekad je u redu da iskoristimo reč kao što je „građani“.  

Nešto kompleksnija tema je pitanje ličnih zamenica, s obzirom na to da neki ljudi (u skladu sa različitim shvatanjem roda) više vole da kada govorimo o njima upotrebljavamo oblik za množinu „oni“, a ne uobičajene „ona“ ili „on“.

To nas dovodi i do drugog pitanja – zašto to treba da poštujemo?

Na ovo pitanje postoji mnogo različitih odgovora. Neki tvrde da je rodna inkluzivnost u jeziku neophodna da bi se iskorenila rodna neravnopravnost u društvu, te da je zato bolje koristiti rodno neutralne oblike.

Drugi, kao što je Džordan Piterson, smatraju da se time ograničava sloboda govora, a da se argument empatije koristi isključivo kao izgovor za političku propagandu.

Argument s druge strane ideološkog spektra nudi Slavoj Žižek, koji fokusiranost na rodnu terminologiju smatra preprekom u rešavanju važnijih problema kao što su društvena ili ekonomska neravnopravnost (muškaraca i žena).

I dok sa nestrpljenjem očekujemo nedavno najavljenu debatu ova dva savremena mislioca, u ovom slučaju ne stajemo ni na stranu Pitersona, niti Žižeka.

Verujemo da je važno, čak i poželjno, preispitivati ovu temu – ali uvek moramo da imamo u vidu da našu zajednicu čine pojedinci iz najrazličitijih sfera društva. Na tom putu treba da budemo spremni da učimo, slušamo i razumemo one koijma se obraćamo.

5. Razmislite o kontekstu

Ovo možda deluje previše očigledno – naravno da razmišljate o onome o čemu govorite!

Ipak, nikada nije loše zastati i razmisliti o tome u kontekstu svega o čemu smo upravo govorili. Kada je u redu upotrebiti  reč „građani“, a ko i kome se može obratiti sa „devojke“? Ako kažemo da se neko bori sa bolešću, da li stvaramo predstavu o snažnoj osobi ili neadekvatnu sliku stvarnosti?

Osim toga, veoma je važno povesti računa o tome da li i sami podležemo stereotipima. Negativni stereotipi, posebno oni vezani za nacionalnu pripadnost, su odavno prepoznati kao loša stvar i većina nas ih izbegava. Ipak, opasnost postoji i kod onih stereotipa koji bi trebalo da stvore pozitivnu sliku.

Tako na primer, kada govorimo o postignućima osobe sa invaliditetom, određenom bolesti, ili osobi koja je pripadnik marginalizovane grupe, insistiranje na „posebnosti“ takvog slučaja može zapravo da stvori vrlo lošu i lažnu predstavu. Dok je naravno potrebno uzeti u obzir činjenice o teškom društvenom položaju ljudi, nužno je izbeći nagoveštaje o tome da je njihov doprinos društvu nešto neverovatno ili neuobičajeno.

Još jedan primer su starije osobe. I ovde je očigledno koliko se svet promenio – nekada su i ljudi u 30-im bili smatrani starim. Zato izbegavajte izraze kao što su stari, ili stara lica, i bolje koristite izraz stariji.

Zaključak

Danas postoje podaci i naučne studije koje pokazuju da jezik koji govorimo oblikuje način na koji mislimo.

Inkulzivni jezik dolazi onda kada razumete one o kojima govorite. A iz toga dalje dolazi njihovo osnaživanje i njihovo oslobađanje. Međutim, koliko je inkluzivni jezik važan za druge, važan je i za nas jer govori o našoj spremnosti da razumemo, da budemo empatični, i da se razvijemo.

Koncentrišite se na ljude i pažljivo birajte reči. Razmislite šta znače i kakvu sliku o ljudima stvaraju kod drugih. Budite spremni da prihvatite preporuke onih o kojima govorite, i prilagodite rečnik.

Uostalom, inkluzivni jezik podrazumeva konstantno učenje. U neprofitnom sektoru se ne koristi zato što nam ga je neko nametnuo – već zato što je inkluzivni jezik neraskidiv od empatije.