Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada postoji od 1961. godine i svakodnevno radi na pružanju podrške, socijalnoj integraciji i zalaganju za prava osoba sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica.

Više o aktivnostima i postignućima udruženja ispričale su nam predsednica udruženja, Katarina Vukelić i koordinatorka Dnevnog boravka, Danijela Mandić.

Kako je nastalo Udruženje za pomoć MNRO Grada Novog Sada? Sa kojom idejom je sve počelo, kako se razvijala vaša misija?

Katarina: Udruženje za pomoć MNRO Grada Novog Sada nastalo je inicijativom roditelja davne 1961. godine.

Tada u gradu nisu postojale usluge i aktivnosti prilagođene MNR populaciji i to je bilo jedinstveno mesto aktivnosti, okupljanja i razmene iskustava i znanja porodica dece sa mentalnim invaliditetom.

Sve je počelo željom roditelja da unaprede položaj svoje dece i njihov kvalitet života.

Bilo je teško, pronaći prostor, sredstva i stručnjake, ali roditeljska ljubav je pobedila sve nedaće i okupila radnu grupu i oformila Udruženje. I danas smo zahvalni na tom entuzijazmu koji je zvezda vodilja i sada.

U međuvremenu, iskristalisali su se različiti servisi i najpotrebnije usluge, te je to forma koja poslednjih 16 godina funkcioniše i konstantno unapređuje. Tako se i misija i vizija Udruženja formirala spram gorućih problema sa kojima su roditelji/staratelji bili suočeni, i Udruženje se već 60 godina kontinuirano trudi da im olakša i život učini kvalitetnijim i bogatijim.

Danijela: Udruženje za pomoć MNRO Grada Novog Sada nastalo je juna meseca daleke 1961.godine. Osnovali su ga tadašnji roditelji dece sa smetnjama u razvoju sa teritorije Novog Sada, čija su deca pohađala školu Milan Petrović i koji su želeli da kroz zajednička druženja osnaže sebe i svoje porodice.

Puno toga je tada bilo nepoznanica, stigma: njihova deca su smatrana bolesnom, morali su na lečenja, preporučivali su im smeštanje u domove kao najbolje rešenje jer se oni neće moći brinuti o svojoj deci.

Sa punim pravom osnivače našeg udruženja možemo nazvati pretečama i hrabrim ljudima, koji su odskočili svojom upornošću, svojom životnom snagom i pokrenuli nezaustavljive promene koje u udruženju negujemo do dana današnjeg.

Predsednica udruženja, Katarina Vukelić

Koja je bila Vaša lična motivacija za rad u neprofitnom sektoru?

Katarina: Motivaciju za dolazak i rad u Udruženju, našla sam tokom studija. Želela sam da svoje vreme usmerim na kvalitetan doprinos zajednici, i tako počela da volontiram. Obzirom da sam se godinama tokom volontiranja detaljno upoznala sa radom i funkcionisanjem Udruženja kroz mnoge različite projekte i radionice, bila sam potom uključena u rad kao stručni saradnik, a onda vremenom i kao jedna od zaposlenih.

Veoma sam zadovoljna što me je život poveo na tu stranu, i svoj posao uvek radim s ljubavlju i zadovoljstvom. Naravno, ima i mnogo izazova, poteškoća sa kojima se nosimo, ali smatram da mi najveći entuzijazam predstavlja važnost postojanja i delovanja Udruženja, uticaj koji se trudimo da vršimo u društvu i promena kojima težimo u perspektivi.

Moja je najveća radost života je ono čemu me je rad u Udruženju obogatio i naučio. Kroz svoj posao konstanstno se usavršavam i rastem, a one najvažnije stvari o ljubavi, poštovanju, ljudskosti, raznim veštinama koje sam stekla van okvira formalnog obrazovanja- tome su me naučili upravo moji prijatelji, korisnici našeg Udruženja MNRO. Oni zaista pružaju mnogo, daju sve i nesebično nas uče radosti života. Svaki trenutak svog vremena provedenog sa njima smatram dragocenim!

Danijela: Iako sam još tokom detinjstva odrastala u jednoj inkluzivnoj sredini, i studije na Filozofskom fakultetu i odseku pedagogija svakako su pomogle da usmerim svoje aktivnosti na pomoć i podršku ranjivim kategorijama našeg društva. Jedan od najboljih načina tada činilo mi se volontiranje u različitim neprofitnim udruženjima gde sam imala priliku da se okušam u nizu aktivnosti i prosto prepoznam šta mi od svega toga najviše prija, šta me motiviše, pokreće.

Kada sam tako provela prvu godinu u našem udruženju osetila sam toliku bliskost i porodičnu atmosferu da više nisam želela da odem. Mali kolektiv i divni ljudi, zajednički ciljevi i problemi na koje nailazimo, neophodnost timskog rada, korisnici koji te toplo zagrle i uvek oraspolože, osećaj da tvoje malo nekome znači mnogo – to su bili moji razlozi da postanem deo Udruženja za pomoć MNRO Grada Novog Sada. Zanimljivo je to što nam i dan danas mladi ljudi koji dolaze kažu da se u našem udruženju osećaju dobrodošlo, slobodno i cenjeno, a to je, priznaćete, motivišuća sredina.

Koordinatorka Dnevnog boravka, Danijela Mandić

Kako je COVID-19 kriza uticala na rad udruženja? Kako se promenio način na koji funkcionišete, na koje aktivnosti ste bili najviše fokusirani u prethodnom periodu?

Danijela: Kao i svuda, COVID-19 nas je zatekao u nekom najdinamičnijem periodu kada se „budimo“ s proleća - organizujemo šetnje, posete muzejima, fokusiramo se na izlaske iz prostorija udruženja.

Korisnici naših usluga i članovi našeg udruženja često kažu da im je udruženje druga kuća i onda možete da zamislite koliko je njima sve to teško palo. Svakodnevno smo bili u kontaktu i mi zaposleni i članstvo. Osnovala sam nekoliko grupa na društvenim mrežama, kako bismo mogli da komuniciramo sa što više korisnika, od grupe sa roditeljima do grupa sa direktnim korisnicima i volonterima.

Prvo smo učili pravila i kako da komuniciramo u grupi – da ne bude rano ni kasno, da uvažavamo jedni druge, da se izražavamo u skladu sa onim što osećamo, a zatim smo krenuli sa konkretnim zadacima, rebusima, čitanjem, vežbama i mnogo, mnogo toga.

Volonteri našeg udruženja pomagali su na svoje načine, da nam pokažu da nismo sami - slali video snimke sa zadacima, čitali nam bajke, radili vežbe, dobrano su dali svoj doprinos. Svima je to online vreme prošlo brzo zahvaljujući uloženom trudu svih nas – zaposlenih, volontera, ali i roditelja i staratelja koji su delili informacije, zanimljivosti, online izložbe ili predstave.

25.maja smo krenuli sa direktnim radom sa korisnicima. Od tada nismo imali pauze u radu, podelili smo se u grupe, prilagodili se svim zahtevima i učinili sve da budemo otvoreni za naše članove koji nemaju nikog drugog osim nas, a puno ih je, verujte. Ono što je vrlo zanimljivo jeste da su od tog maja do danas svi naši korisnici i zaposleni uvek sa pravilno stavljenim maskama na licu, ruku opranih i dezinfikovanih i do nekoliko puta dnevno, redovno merene temperature i dezinfikovanih prostora za rad - za svaku pohvalu zaista i kao podsećanje drugima da se sve može ako se hoće.

Katarina: Pandemija jeste umnogome izmenila način našeg poslovanja, bio je naročit izazov tokom trajanja policijskog časa. Mi zaposleni organizovali smo viber grupe i online komunicirali sa korisnicima svakodnevno!

Ali ono što moram istaći jeste da su nas volonteri iznenadili i oduševili. Kao mladi ljudi sjajno su razumeli i shvatili kako nam samoća i izolacija teško pada i sami se organizovali da korisnicima šalju online zadatke i izazove, snimali su video materijal, lepe poruke, čak i fiskulturne vežbe i na taj način korisnici su zaista dobili poruku da nisu sami, da neko misli na njih, da ljubav ne prestaje pojavom nekakvog opasnog virusa, i da smo i dalje zajedno. Ovo je od izuzetnog značaja i ja se i ovom prilikom zahvaljujem volonterima i zaposlenima. Nismo imali obuke, nije bilo vremena za razmišljanje i organizovanje, ali smo ipak uspeli. Ljudskost i dobrota su ipak pobedili.

Sada radimo, ali u grupama. Morali smo podeliti korisnike kako bi nas u prostoru bilo manje. To nam svima još uvek teško pada. Znate, zagrljaj je naš način komunikacije, a sada ne smemo da se fizički približimo jedni drugima. Ali ipak se snalazimo. Važno nam je da korisnici dolaze i da radimo, da razgovaramo, da postoji kontinuitet u radu i druženju.

Ali priznaćete da proslava rođendana nije ista bez fizičke bliskosti, zagrljaja i povlačenja za uši. Međutim, moram pohvaliti i korisnike svih naših servisa. Oni su toliko discplinovani, toliko shataju ozbiljnost situacije da zaista poštuju sve propisane mere. Sada pišemo pisma jedni drugima, komuniciramo rečima, i bliskost je i dalje prisutna. Njima to znači, ali, znate, i nama. Naše Udruženje je još uvek mesto gde sanjarimo da je sve u redu, da se maske nose jer je to sad u modi, i da novonastala situacija sa pandemijom neće trajati još dugo. Da ćemo se uskoro svi zagrliti, da ćemo sesti za isti sto zbijeni jedni uz druge i nastaviti život bez ograničenja.

Na koje aktivnosti ste trenutno najviše fokusirani? Koji su najvažniji planovi za 2021. godinu?

Katarina: Obzirom na težnju ka stalnom usavršavanju i unapređenju trudićemo se da u tome ni ove godine ne zaostajemo. Pored toga, moraćemo da se bavimo i pridobijanjem donacija od građana, kompanija i firmi, jer je u pitanju opstanak cele organizacije. Nikada nismo bili u ovako teškoj situaciji, a trajanje pandemije dodatno otežava stvari.

Znamo da nije sve u novcu, ali unapređenjem naših usluga korisnicima se zaista obogaćuje život, a njihovim porodicama pruža se dodatna pomoć, jer znaju da su im deca/braća/sestre zbrinuti i imaju kvalitetan i sadržajan život. Naše udruženje je od velikog značaja za zajednicu, ali nažalost, u finansijskom smislu još uvek na margini društva.

Ono čemu težimo u budućnosti svakako je u interesu svih naših korisnika i njihovih porodica, jer se trudimo da gradimo bolje društvo i bolje uslove za sve generacije koje dolaze. 2021. proslavićemo i 60 godina uspešnog poslovanja, to je jubilej na koji smo naročito ponosni jer govori o nama, a tu su i naši zadovoljni korisnici svih uzrasnih dobi a to potvrde. To nisu samo brojevi, to su dostignuća, podvizi, projekti, osmesi i znanja, jedno neizmerno iskustvo koje traje od 1961. godine, od nastanka Udruženja do danas.

Na koji način funkcioniše vaš Dnevni boravak? Koliko je ova usluga značajna za zajednicu?

Katarina: Dnevni boravak u formi kakva je danas, postoji već 16 punih godina i ima licencu za pružanje istoimene usluge. To znači da smo jedini u Novom Sadu za sada, koji ispunjavaju zahteve Ministarstva. Postoje određeni propisi, protokoli, načini poslovanja i vođenja dokumentacije koje mi ispunjavamo. To znači da je naša usluga Dnevnog boravka podignuta na nivo evropskih standarda i da stalno težimo usavršavanju i radimo na poboljšanju. Za nas, ovo je bila neka vrsta potvrde da zaista dobro radimo svoj posao, da korisnici dobijaju maksimum od našeg Udruženja i da nakon 60 godina postojanja Udruženja znamo da smo konstantno radili na poboljšanju i ostvarivanju maksimalnog kvaliteta usluga koje pružamo.

Dnevni boravak je otvoren svakim radnim danom 7-15h i mnogim korisnicima je to jedino mesto na koje dolaze van svojih porodica. Obzirom da kulturne,sportske, edukativne,zabavne i druge manifestacije i sadržaji u lokalnoj zajednici nisu uvek prilagođeni osobama sa invaliditetom, a naročito mentalnim invaliditetom, naše Udruženje se trudi da korisnicima i njihovim porodicama pruži maksimum. Da im pružimo širok dijapazon aktivnosti u koje mogu biti uključeni, da se stalno usavršavaju u novim znanjima i veštinama, da razvijaju svoje kapacitete do maksimuma i da spram svojih potencijala nađu aktivnosti u kojima se osećaju konforno i da na koncu zablistaju.

Danijela: Aktivnosti u boravku grupisane su u desetak radionica različitog karaktera, gde korisnici imaju priliku da se pronađu po svom afinitetu, da se socijalizuju i da na što kvalitetniji način provedu svoje slobodno vreme.Jedan od najvažnijih zadataka je svakako i osamostaljivanje korisnika za samostalan život, što je za osobe sa smetnjama u razvoju od izuzetne važnosti.

Kroz naš Dnevni boravak prošlo je preko 60 korisnika sa smetnjama u razvoju, preko 20 stručnih saradnika i preko 200 volontera. To nisu samo puke brojke, iza tih brojeva stoje čitave porodice ljudi koji su na neki način podržali i doprineli radu našeg udruženja.

Naš najvažniji donator za sve vreme trajanja usluge dnevni boravak svakako je Uprava za dečju i socijalnu zaštitu Grada Novog Sada, bez čije podrške i pomoći jednostavno ne bismo mogli da funkcionišemo.

Kako se finansira Udruženje za pomoć MNRO, sa kojim različitim tipovima donatora sarađujete i na koji način? Na koje sve načine oni koji to žele mogu podržati rad udruženja?

Katarina: Rad Udruženja finansira Gradska uprava za socijalna pitanja i brigu o deci i porodici, putem projekta. Obzirom da su sredstva skromna i vrlo usmerena na određene aktivnosti, trudimo se da pišemo i apliciramo na drugim projektima, tražimo donatore i sarađujemo sa drugim gradskim organizacijama poput Crvenog krsta i drugih udruženja osoba sa invaliditetom. Na taj način se međusobno pomažemo i sarađujemo.

Nažalost do donatora stižemo teško, čini se da još uvek ljudi nemaju dovoljno sluha za osobe koje žive sa svojim stanjem, nisu akutno bolesni, i pomoć im je neophodna tokom čitavog života. Kada ih vide nasmejane i funkcionalne, smatraju da je to dovoljno, a slična Udruženja opstaju entuzijazmom i filantropijom. To sa sobom nosi i teškoće, zaposleni sagorevaju, iscrpljuju sve svoje ideje, i energiju trošimo na prikupljanje sredstava često na uštrb svog slobodnog vremena, zbog čega ispaštaju porodice zaposlenih i na kraju, teško je održati kvalitet usluge koji se trudimo da održimo na visokim standardima i stalno unapređujemo.

Pandemija, naravno nosi i svoje breme.

Na razne načine, svi građani se mogu uključiti u pružanje podrške našem Udruženju za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada. Kroz volontiranje, solidarnost, donacije u robi i novcu... ukoliko možete, pomozite naše Udruženje novim idejama, sugestijama, pratite naš rad. Naravno, vremena su teška, naročito tokom pademije i naše Udruženje MNRO trenutno je u jako teškoj finansijskoj situaciji. Borimo se za opstanak. Nažalost posle 60 godina postojanja, i konstantnog rada sedam dana u nedelji, nemamo dovoljno sredstava da korisnicima pružimo sve što bi im bilo potrebno. Nedostaje novac. Mi se trudimo i uz njih smo a ako možete, kao pojedinci ili kao preduzeća i firme, možete nam pomoći uplatom novčane donacije na račun 340-1821-93, iIi donacijom robe i usluga o čemu nas možete i kontaktirati putem facebook stranice ili telefonom 062 496 184 ili putem maila mnrons83@gmail.com. Svakako pozivamo vas i da dođete i upoznate nas na adresi Seljačkih buna 83.

Kako funkcionišu vaši Klub „Krilce“ i Inkluzivni servis „Cvrčak“?

Katarina: Naše Udruženje ima 4 servisa:

  • Licencirani Dnevni boravak za starije MNRO od 27 godina
  • Inkluzivni servis za decu „CVRČAK“
  • Klub „KRILCE“
  • Volonterski servis Udruženja

Svi naši servisi usmereni su na korisnike i njihove porodice, međusobno se prožimaju i povezani su. Servis KRILCE koncipiran je kao klub, služi za druženje, upoznavanje i povezivanje roditelja/staratelja i porodica. To je izvanredna prilika za razmenu iskustava stečenih kroz život što mlađim roditeljima može biti od izuzetnog značaja. Za roditelje/staratelje, tu su predavanja o gorućim temama spram njihovih interesovanja, informacije i podaci, servisi gde se mogu uključiti i razmeniti svoja iskustva, što je naročito važno za mlade roditelje, koji se od starijih mogu informisati, dobiti podršku i shvatiti da nisu sami. Takođe, tu su besplatne podrške psihologa i psihoterapeuta koje mogu koristiti.

Inkluzivni servis CVRČAK prvi je servis inkluzivnog tipa u našem gradu, kada se taj termin inkluzije nije toliko popularizovao kroz obrazovanje. Taj servis okuplja decu sa i bez smetnji u razvoju, funkcioniše vikendom kada deca nemaju školskih i vannastavnih obaveza. To je jedinstvena prilika da se u servis uključe i braća i sestre, komšije i rođaci, prijatelji MNRO. Takođe, ovo smatram jednom od istaknutih aktivnosti Udruženja jer se decom bavi od najranijeg uzrasta do tinejdžerskog perioda. To su budući ljudi, članovi našeg sutrašnjeg društva koji kreiraju našu budućnost. Sigurna sam da će deca neurotipične populacije koja dolaze u naš servis CVRČAK imati razvijenu empatiju, rašće bez predrasuda i sa uverenjem da diskriminacija ne donosi ništa dobro.

Imate i veliki broj aktivnih volonterki i volontera. Na koji način uključujete volontere u rad udruženja, kako se oni koji žele mogu pridružiti? Šta volonteri donose udruženju, a šta dobijaju od vas?

Danijela: Volonteri su uključeni u rad udruženja od samih početaka 1961. godine kroz različite potrebe i vrste aktivnosti, ali se zvanično od 2005. godine pojavljuju kao edukovana grupa ljudi koja želi da se angažuje u radu sa osobama sa smetnjama u razvoju.

Obično ovu grupu čine studenti humanističkih nauka, mladi ljudi željni iskustva i znanja, ali svi su dobrodošli da postanu naši volonteri bez obzira na rod, obrazovanje ili godine. Da bi se volontiralo u našem udruženju potrebni su samo volja, želja i malo vremena, a ono što će dobiti zauzvrat upotpuniće ih i izgraditi kao ličnost.

Katarina: Volonterski servis našg Udruženja broji oko 20 volontera trenutno. Volonter može biti bilo ko bez ograničenja u smislu godina, profesije i obrazovanja, jedino nam je važno da imaju entuzijazam, želju za radom, i da su otvorenog srca. Svi zainteresovani mogu kontaktirati Udruženje, i tako dobiti sve informacije, a tu su i raspisani konkursi volontera kojima se mogu prijaviti za učešće na određenom projektu.

Smatram da je kvalitetan praktični rad najveći benefit koji volonteri dobijaju. Tu su naravno i poznanstva, prijateljstva koja se rađaju i opstaju za ceo život. A autonomija koju imaju volonteri i volonterke našeg Udruženja pružaju im slobodu da zaista otkriju i ispolje svoje maksimalne potencijale, što im služi i kasnije kroz život i posao. Trudimo se da im obezbedimo besplatne obuke i kurseve, da ih povedemo na izlete i manifestacije, da im se na neki način odužimo za trud i vreme koje nam poklanjaju tako nesebično.

Takođe tu su i strani volonteri koji nas posećuju svake godine. Nema jezičkih barijera jer neverbalna komunikacija i filantropija prevazilaze svaki poznati jezik! Svakako korisnici uživaju upoznajući nove ljude, saznajući nove stvari o svetu i stvarajući nove prijatelje širom planete!

Volonteri su dobrodošli i da se oprobaju u pisanju projekata, što je do sada bilo izvanredno iskustvo! Uopšte, novi ljudi osvežavaju naše usluge i daju poseban ton našem celokupnom radu. Stoga smo izuzetno ponosni na njih, i njihovu želju da dele sebe, svoje vreme i da nesebično učestvuju u svim našim aktivnostima.

Da li sarađujete sa drugim neprofitnim organizacijama, kojim i na koji način?

Katarina: Sarađujemo sa drugim organizacijama osoba sa invaliditetom, pomažemo se i zajedno borimo za svoja prava i položaj u društvu. Zajedno istupamo sa ostalim reprezentativnim organizacijama našeg grada i sarađujemo sa Gradskom upravom, pravimo planov dogovore.

Ovo je od izuzetne važnosti i za razmenu iskustava u radu i poslovanju, te smo veoma zahvalni na dobroj komunikaciji između udruženja.

Cilj nam je naravno da svi svojim korisnicima pružimo što više, da sve osobe sa bilo kojom vrstom fizičkog, senzornog ili mentalnog invaliditeta budu ravnopravni članovi društva.

Šta su najveći uspesi koje je udruženja ostvarilo u dosadašnjem radu, a šta je ono što tek želite da postignete?

Katarina: Udruženje je do sada iza sebe ostavilo značajni doprinos u unapređenju položaja OSI u društvu. Neosporno je da još ima mnogo posla, da su pomaci iz naše perspektive uvek spori i mali, ali jeste učinjen značajan pomak u odnosu na situaciju pre 60 godina kada su osobe sa intelektualnim smetnjama bile sasvim u senci, kada je diskriminacija bila na mnogo višem nivou, a društvo potpuno neinformisano i nesenzibilisano za pružanje bilo kakve podrške i prihvatanja. Predrasude se umanjuju informisanjem, poboljšanjem vidljivosti i senzibilisanjem javnosti kako bi inkluzija bila zaista moguća i kvalitetna. Želimo da postignemo potpuno brisanje nepotrebnih barijera između „nas“ i „njih“.

Želimo da postignemo da je svakom članu društva jasno da ne postoje nekakve posebne potrebe. Već da je svako od nas poseban i na svoj način ima pravo da učestvuje u svim aktivnostima društva. Do nas je da svakom pružimo priliku i dozvolimo da se iskaže u svom maksimumu.