Kada slavimo rođendane, sa nama budu drugari, porodica i najbliži našem srcu.

Pre tri godine, proslavila sam rođendan sa drugarima iz škole i za mene je to bio veliki rođendan, jer sam ga slavila po prvi put sa drugarima. Uz predstavu i zabavu, tog dana dobila sam dosta poklona, a kada se slavlje završilo, pričala sam sa mamom da je možda bolje da deo poklona damo deci kojoj je to zaista potrebno.

Znam da nije lepo poklanjati nešto što si dobio, ali sam bila sigurna da se niko neće ljutiti jer sam htela da podelim delić mog rođendana sa nekom drugom decom koja nemaju sve što im je potrebno.

Tada sam odlučila da probam da pomognem koliko mogu i kada mogu, i to zajedno sa mojim roditeljima i drugarima. Tako smo krenuli sa dobrotvornim akcijama i proslavama rođendana. Niko se nije ljutio što sam poklone prosledila deci kojoj je to mnogo potrebnije.

Kada je došlo vreme za moj osmi rođendan, smislila sam da zamolim drugare da mi ne donose poklone, već da zajedno prikupimo novac za nešto korisno. Bilo je raznih predloga... Saznali smo da Dečji dispanzer nema novca da kupi logopedski set i odlučili smo da sakupimo novac za kupovinu seta. Uključili su se ne samo moji drugari već i neki drugi ljudi koji su čuli za akciju sa željom da pomognu dispanzeru.

Ponosna sam što su neki od njih potom krenuli da organizuju proslave rođendana i slavlja na ovakav način – da okupe svoje drugare i prijatelje a da umesto poklona, urade nešto za one kojima je to najpotrebnije.

Prošle godine, moji roditelji i ja smo želeli da napravimo lepo iznenađenje deci bez roditeljskog staranja iz Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici tako što smo ih pozvali na proslavu mog devetog rođendana zajedno sa mojim drugarima. Tog dana, bilo nas je skoro 400, poklone smo prosledli našim gostima iz Sremske Kamenice a svi zajedno smo proveli ceo dan u raznim zanimacijama i zajednički proslavili moj rođendan.

Svaki od mojih rođendana je bio lep, zbog druženja, zbog slavlja, zbog animacija ali i zbog toga što sam taj dan podelila sa nekom drugom decom koja nemaju uvek sve što im je potrebno.

Moji roditelji se trude da svakog dana pomognu nekom u našem kraju; nekada je to prevoz do Zrenjanina, nekad pomoć oko bašte, nekad popravka u školi. To čine svaki dan i nama kao porodici, to je način života. Nije potrebno puno dati da bi se nekome pomoglo, nisu potrebni veliki pokloni, novci... Nekada je dovoljno i samo sat nečijeg vremena.

Bitno je da svakog dana nešto uradimo za druge, da pomognemo onima kojima nemaju mnogo ali i da drugim ljudima pričamo o tome, da ih podržimo kada rade nešto dobro, da im damo vetar u leđa kada čine dobro.