Ne zna se tačno da li je Đorđe Vlajković rođen u Vojvodini (tadašnjoj Austriji) ili u Beogradu, ali znamo da je dan njegovog rođenja bio je 3. mart 1831. godine .

Sin Todora Vlajkovića Prizrenca završio je osnovnu školu u Beogradu i pošao na Licej . Međutim, njegov obrazovni put omela je rana smrt roditelja, u razmaku od nekoliko godina. Zbog toga, Đorđe, sa samo 14. godina odlučuje da stupi u vojsku.

Iako veoma mlad, Đorđe je bio neobično zreo, što je u vojsci prepoznao načelnik Kosta Ranisavljević i uputio ga u vojnu školu u Rusiji. Iako nema podataka da li je zaista i pohađao tu školu, zna se da se nakon toga nije vratio u Srbiju.

Stupio je u austrijsku vojsku i već 1847. godine dobio čin potporučnika. Beleška u njegovom vojnom kartonu ocenjuje ga rečima: "vrlo sposoban komandant, koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene, vrlo rečit, a na službi revnostan i tačan". Za vreme mađarske bune, 1948. godine, Đorđe Vlajković se pridružuje srpskom dobrovoljačkom odredu Stevana Knićanina i u odbrani Srbobrana dobija prvo od mnogih odlikovanja - medalju za hrabrost.

Nažalost, u Krimskom ratu, u bitci kod Sevastopolja biva teško ranjen. Vlajković je tad izgubio nogu i, kao teškog invalida sa štulom, ali i činom penzionisanog kapetana ruske carske vojske, vraćaju ga u otadžbinu.

Nastavlja da živi mirnim i povučenim životom, sve do dolaska kneza Mihaila na vlast 1860. godine. Tada ponovo pristupa vojnim redovima, ovog puta u ulozi tobdžijskog kapetana. Svu svoju hrabrost, kao i patriotizam i vojnu veštinu, pokazao je 1862. godine u okršajima nakon događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda.

Nakon što je taj turbulentni period okončan, Vlajković postaje upravnik vojne bolnice, ali i jedan od najaktivnijih članova Ujedinjene omladine srpske, koja je zagovarala rat protiv Turaka.

Ulazak u rat, 1876. godine, donosi mu unapređenje u čin majora, kada predvodi Podrinjce i Šapčane u teškim borbama, uspevajući da se probije sve do Bijeljine. Legenda kaže da se borio tako žustro da njegovi saborci nisu ni primetili da nema jednu nogu, pa mu šabački Cicvari posvećuju pesmu, koja se peva i danas, u nešto izmenjenom obliku.

Pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji Đoka S. Vlajković preminuo je 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti. Za života odlikovan je 21 ordenom: od Crvenog krsta preko Crnogorske i Sevastopoljske spomenice do medalja za hrabrost. Savremenici su ga karakterisali kao umerenog, mudrog, ekonomičnog i čoveka-domaćina.

Zadužbina

Đorđe S. Vlajković bio je oženjen i imao je dvoje dece – Bogoljuba i Mariju. Svestan da “kao čovek može svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti”, naš slavni vojskovođa je ceo svoj imetak, koji je između dva svetska rata "težio" 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe".

Nažalost, posle njegove smrti za njegovu porodicu nastupa veoma težak period.

Godinu dana nakon njegove smrti umire i njegov sin, Bogoljub od tuberkuloze u 21. godini, a i 1910. godine i supruga Aleksandra. U kolikim dugovima i bedi su živeli svedoči podatak da njihova kći, Marija nije imala novca ni da je sahrani, a da je dan pred smrt poslala pismo ministru prosvete u kome moli za pomoć.

Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet dugo su čekali da dobiju na raspolaganje imovinu koju im je ostavio Đoka Vlajković . Tek maja 1939. nastavljaju da upravljaju njegovom zadužbinom.

Jedna od ulica u najužem centru srpske prestonice ponela je ime ovog slavnog dobrotvora i vojnika. Upravo u toj ulici, tridesetih godina prošlog veka, Ministarstvo prosvete izgradilo je, od sredstava Zadužbine Đoke Vlajkovića, zgradu na broju pet, na čijem se pročelju i danas nalazi njegova bista.