Mihajlo Idvorski Pupin, bio naučnik svetskog glasa, ali i jedan od najvećih srpskih dobrotvora.

Dve milijarde dolara iznosila bi danas vrednost sume koju je nakon smrti ostavio srpskom narodu. A darivao je uvek sa jednim ciljem – da pomogne Srbima i Srbiji. 

Rođen je 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, malom gradu na jugu Banata, kao jedan od desetoro dece. Iako neobrazovani, roditelji su ga podsticali da se školuje i predstavljali mu glavni izvor podrške na njegovom obrazovnom putu.  

Njegova majka je govorila da je znanje svetlost koje "osvetljava kroz život" i da ne sme ostati slep kod očiju.  

Nakon stečenog osnovnog obrazovanja i završene gimnazije, odlazi u Prag na dalje školovanje. Tokom boravka u Pragu, otac mu iznenada umire, a on se odlučuje se na put za Ameriku i krajem marta 1874 prvi put stupa na američko tle sa svega 5 centi u džepu.  

Kao sećanje na svoje poreklo imenu dodaje i ime Idvorski.

U Americi marljivo uči, radeći uporedo akademske i manuelne poslove kako bi se izdržavao. Kao krunu svog obzrazovanja doktorira kod svetski poznatog teorijskog i eksperimentalnog fizičara Helmholca, i potom radi punih 40 godina kao profesor na Kolumbija Univerzitetu, gde osniva laboratoriju koja i danas radi i nosi njegovo ime. 

Pupin je čak bio jedan od osnivača američke svemirske agencije NASA, a za svoje autobiografsko delo „Od pašnjaka do učenjaka“ dobija Pulicerovu nagradu. 

Domaći džem za srpski interes 

Svojom komunikativnošću i akademskim ugledom stekao je i mnoge uticajne prijatelje.  Bio je svrstavan  među 200 najuglednijih građana Amerike. A stečeni ugled je prevashodno koristio lobirajući za Srbiju i Srbe. 

Vudro Vilson, američki predsednik, bio je jedan od njegovih bliskih prijatelja.  

Zahvaljujući ovom poznanstvu, na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, na kojoj se crtala nova "karta" sveta, sve srpske zemlje ušle su u sastav Jugoslavije. 

Međutim, njegov humanitarni rad se nasatvljao i van salona Njujorka i Vašingtona. 

O njegovoj srpskoj kolibi, nadomak popularnog letovališta nadomak Norfolka u Virdžiniji, se nadaleko znalo. Tu je ugostio mnoge uticajne pojedince tog vremena, uključujući i Džona Rokfelera, gosteći ih srpskim tradicionalnim jelima i pićem. Dok su se njegovi gosti sladili uz džem od šljiva poslužen na vrućem domaćem hlebu, Pupin nije gubio prliku da u razgovoru zastupa interese svog naroda. 

U još jedan uspeh ostvaren zahvaljujući Pupinovoj veštini lobiranja svrstava se izgradnja Univezitetske biblioteke, koju je finansirao Endrju Karnegi preko svoje Zadužbine. Pupin je ovoj ustanovi pred kraj života poklonio biblioteku za koju je sam odabrao knjige, uključujući i one iz kojih je i sam učio.  

Prvi svetski rat 

U vreme Prvog svetskog rata, Pupin je u Americi bio lobista i najsnažnija karika srpske diplomatije. Osnovao je prvo značajno udruženje Srba u Americi "Slogu", iz koga je, pred Veliki rat, nastala američka "Srpska narodna odbrana".  

Organizovao je i poslao 6.000 dobrovaljaca na Solunski front i uputio 140 miliona dolara novčane pomoći. Svojim novcem garantovao je i isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Neumorno je govorio o srpskom narodu, tradiciji i običajima na svojim predavanjima, radio emisijama u kojima je gostovao, u štampi, kao i kroz popularna dela koja je objavljivao.  

Takođe, samostalno je finansirao štampanje patriotske knjige o Velikom ratu Milana Toplice, namenivši prihod od prodaje "Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije". 

Pod njegovom organizacijom, "Kolo srpskih sestara" sprovelo je velike akcije prikupljanja pomoći za Crveni krst Srbije. Pupin je jedan od osnivača "Srpskog društva za pomoć deci" koje je pronalazilo smeštaj za ratnu siročad, kao i prikupljalo neophodne lekove i odeću. Udovicama ostalim posle Prvog svetskog rata pomagao je šaljući novac za miraz za njihove ćerke, a novčanu pomoć za vreme njegovog života primilo je 20.000 učenika u Srbiji i rasejanju. 

Neumorni mecena i pokrovitelj 

Mihajlo Pupin je pored svog humanitarnog rada bio veoma angažovan u domenu kulture i umetnosti. Neke će iznenaditi da je bio poznat kao veliki mecena. Pomažući mnoge talente iz umetničkog sveta, u svoju umetničku kolekciju uvrstio je dela Paje Jovanovića, Vlaha Bukovca, a pomagao je i rad Jovana Cvijića i Vojislava Ilića Mlađeg. 

Zahvaljujući izdašnoj donaciji od milion tadašnjih dinara, Narodno-istorijsko-umetnički muzej u Beogradu, dobija Pupinov fond, čija su sredstva korišćena za kupovinu srpskih umetničkih dela i izdavanje publikacija "srpskih starina". Za potrebe manastira Žiča kupio je tada najsavremeniju štampariju i o sopstvenom trošku uputio je u Srbiju. 

Pomagao je Beogradski univerzitet, Akademiju nauka, Maticu srpsku, Srpsku pravoslavnu crkvu i mnoge druge institucije i organizacije.

Tokom života osnovao je više fondova i zadužbina. U znak zahvalnosti majci Olimpijadi, koja ga je od detinjstva usmeravala ka učenju i napredovanju, 1914. godine je osnovao, pri SANU "Fond Pijade Aleksić Pupin". Glavna delatnost fonda je bila pomaganje učenika u Makedoniji i Staroj Srbiji da se školuju, a stipendije su se dodeljivale o prazniku Svetog Save. Kao zahvalnica, jedna ulica u Ohridu je 1930 ponela naučnikovo ime. 

Rodnom Idvoru je slao donacije kako bi mesto dobilo čitaonicu, eliktrifikaciju i izgradnju vodovoda. Uz to je pomagao rad crkvene opštine i obezbeđivao stipendije za tamošnje učenike. 

Kao već bogat čovek, Pupin je 1915. godine napisao svoj testament, ostajući dosledan svojoj posvećenosti filantropiji. Svoj imetak je ostavio za pomoć obrazovnim, kulturnim i nacionalnim ustanovama i institucijama u domovini.  

Pupinovim dobrim delima teško da ima kraja i konca. Čak 800 njegovih darivanja  u vrednosti od 2 milijarde dolara je do sada poznato javnosti, ali se iz godine u godinu otkrivaju nova. Koji će biti konačni broj, teško je i da pretpostavimo. 

Na dan rođenja Mihajla Pupina, 9. oktobra, obeležava se Nacionalni dan davanja.