Džon Frotingam je bio američki bogataš i filantrop koji je od početka Prvog svetskog rata pa do svoje smrti, 1935. godine, koristio sopstveni uticaj i novac da pomogne ratom devastiranoj Srbiji. Osnovao je domove za ratnu siročad, zanatske škole i jedan fudbalski klub, tokom rata je obezbeđivao ratne bolnice, i sveukupno uložio u pomoć između dva i tri i po državna budžeta tadašnje Kraljevine.

Ovaj bogati Njujorčanin bio je potomak jedne od najstarijih američkih doseljeničkih porodica o kojoj se u devetnaestom veku znalo i pričalo mnogo više nego o Ruzveltovima, Rokfelerima ili Karnegijevima.

A šta je to povezalo ovog amerikanca za Srbijom?

Frotingamovi su decenijama bili mecene umetnicima, pa je i Džon, obzirom da je vaspitan u takvom duhu, pružao finansijsku podršku mladim i muzičarima iz inostranstva. Na taj način je došao u kontakt i sa balkanskom muzikom, zbog koje se potom zainteresovao za kulturu i istoriju ovih prostora.

Kada je Jelena Lozanić 1915. u ime Crvenog krsta Srbije otputovala u Ameriku, Frotingam se upoznaje s njom, a preko nje i sa Mihajlom Pupinom i jeromonahom Nikolajem Velimirovićem. Tada počinje njihov zajednički rad, koji će trajati više od dve decenije.

Kada se između Jelene i Džona razvila ljubav, oni su tu ljubav 1921. godine ozvaničili pred oltarom ruske crkve u Njujorku, i rođenjem devojčice Ane.

Porodica Lozanić-Frotingam se naselila na jugu Francuske, gde i danas živi petoro njigovih unuka.

Džon Frotingam je preminuo 1935. godine, a sahranjen je na groblju u Bijaricu u Francuskoj. Godinu dana kasnije 1936, u Skoplju su najviđeniji predstavnici Južne Srbije prikupili sredstva za venac i spomenik, kako bi odali priznanje ovom dobrotvoru i prijatelju Srpskog naroda iz vremena Velikog rata.

Domovi i škole po najvišem standardu

Zanimljivo je da uprkos značaju njegove zapstavštine Srbiji, o njoj se nije ni mnogo govorilo, ni pisalo. Razlozi za to počivaju sa jedne strane u skromnosti Džona Frotingama, a sa druge u nevoljnosti vlasti da njima javno govori, kako su u domovima i školama koje je osnovao ovaj dobrotvor vladali daleko viši standardi nego u državnim obrazovnim institucijama.

Međutim, mediji su najavljivali svaki njegov dolazak, a tajanstvenog Amerikanca je u jednom periodu pratio „Politikin“ novinar koji se potpisivao inicijalima A.B, umesto redovnog dopisnika iz Vranja.

U Amerikanskom domu za napuštenu ratnu siročad, u Vranju, kao i u drugim domovima koje je osnovao darežljivi Njujorčanin, deca su imala skoro pa luksuzne uslove za ono vreme – svo posuđe i posteljine su kupljene u Čehoslovačkoj, svaki štićenik je imao orman na raspolaganju, nekoliko odela i kravatu, bez koje nigde nije išao. Povrh svega, Frotingam je insistirao da deca kojoj je pomagao izrastu u moralno odgovorne i dobro školovane ljude, koji će biti sposobni da doprinesu preporodu njihove zemlje.

Frotingam je takođe podigao je i domove u Skoplju i Sremskoj Kamenici, a u Vranju čak i fudbalski klub, zajedno sa stadionom, koji se jedno vreme zvao „Amerika“. Na posletku, otvorio je prve zanatske škole u Kraljevini SHS, čiji model rada je kasnije „prepisala“ i domaća vlada.

Najsavremenija nega za srpske ranjenike

Predstavnice Crvenog Krsta Vida Metson i Helen King su nakon proboja Solunskog fronta upoznale Frotingama u Solunu i pozvale ga da poseti Vranje. On je rado prihvatio ideju da podigne dom u tom gradu, a Helen King je kasnije postala i njegova upravnica, kao pukovnica američkog Crvenog Krsta i žena sa čak osam najviših srpskih državnih odlikovanja. Pored King i Metson, sa njujorškim dobrotvorom su u Srbiji sarađivale i druge ratne heroine, poput Darinke Grujić, predsednice udruženja „Srpska žena“, i Mejbel Danlop Grujić, preko koje je Frotingam uplatio prvu novčanu donaciju u našoj zemlji, oko 30.000 tadašnjih dinara Beogradskom ženskom društvu, za potrebe Doma učenica u Krunskoj ulici 1912. godine.

Teško je pobrojati sva Frotingamova darivanja, ne samo zato što ih je bilo mnogo, već i zbog toga što su mnogi podaci o njegovim delima postali poznati tek nedavno, pa verovatno nisu potpuni.

Primera radi, poslao je u Srbiju prvu ratnu bolnicu na Balkanu u jesen 1914. godine, sa 250 kreveta, najsavremenim hirurškim materijalom i ukupno dvadesetak tona medicinskog materijala. Pošto se dokumentacija potrebna za preuzimanje bolnice zagubila na relaciji Njujork-Solun, dragoceni tovar je preuzela Darinka Grujić, kao Frotingamov opunomoćenik.

Bolnica je nakon toga podeljena na dva veća dela, koji su najverovatnije završili u Skoplju i Đevđeliji, dok je jedan njen manji deo otposlat ka Nišu. Bolnice u Skoplju i Đevđeliji odigrale su tada veliku ulogu u lečenju tifusa, i u njima su uz naše vojnike umirali i američki lekari.

Dva državna budžeta od jednog čoveka

Budžet Kraljevine Srbije je 1914. iznosio oko 130 miliona dinara, a već naredne godine, zbog izbijanja Prvog svetskog rata, bio je značajno manji. Po časopisu „Politika“ iz 1935. godine, Džon Frotingam je u Srbiju uložio preko 250 miliona dinara, odnosno iznos koji je pokrivao dva, pa možda čak i tri domaća državna budžeta, u zavisnosti od toga sa kojim se periodom poredi.

Frotingamu pripada i deo zasluga što je Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, preko Kordenija Severansa, uglednog advokata Karnegijeve čeličane – danas poznate pod imenom U.S. Steel – pomogla izgradnju Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Takođe je učestvovao u radu Amerikansko-srpskog društva, čijih šest članova je učestvovalo na posleratnoj Mirovnoj konferenciji, među kojima je bio i Mihailo Pupin.

Zbog nesumnjivog doprinosa našem narodu, Frotingam je postao jedan od najodlikovanijih ljudi u istoriji srpske državnosti. Na predlog vojvode Mišića dobio je Karađorđevu zvezdu, a potom i ordenje Belog orla, drugog i trećeg stepena.

Izvor:bif.rs