Porodica Vajfert je poreklom bila iz Austrije, ali se u prvoj polovini 18. veka seli u Banat, koji se tada nalazio na području Austrougarske monarhije. Iako se prvobitno smestili u Vršcu, Đorđev deda, Georg Vajfert, odlučio je da pređe u Pančevo i kupio najstariju pivaru na Balkanu. U kompleksu te pivare, koji je nasledio njegov, otac rođen je 1850. godine u porodičnoj kući Đorđe Vajfert o čijem se životu može napisati uzbudljiva knjiga ili scenario za film.

Već tada, zahvaljujući umešnosti i inovativnosti Đorđevog oca, Ignjata, pivo porodice Vajfert iz Pančeva, bilo je prepoznatljiv brend, poznat po svom kvalitetu i van granica zemlje.

Očekivano je bilo i od mladog Đorđa da krene očevim stopama, pa je poslat na školovanje u Nemačku i Budimpeštu, a potom i pivarsku školu u Bavarskoj. Nakon završenih studija, vraća se u Pančevo i uključuje u porodični posao. Veoma sposoban i širokih interesovanja, već u 22. godini mu otac poverava novootvoreni beogradski ogranak pivare. Đorđe već tada pokazuje da ima dara za poslovanje, a u proizvodnju piva uvodi i mnoge inovacije.

Da li ste znali da je smislio kako da pivo hladi na potpuno prirodan način i to koristeći vodu iz Dunava, na čuđenje beogradske varoši.

Iako Nemac po rođenju, uvek je govorio da je Srbin po opredeljenju, što je ozvaničio 1873. godine kada se odrekao se svog državljanstva i zakleo na vernost svojoj domovini – Srbiji. Kao veliki patriota, tokom srpsko-turskih ratova u periodu od 1876-78. godine, Đorđe se borio za svoju otadžbinu i njenu nezavisnost, što mu je donelo nekoliko najviših vojnih odlikovanja za hrabrost, uključujući i Takovsku zvezdu.

Nakon otpuštanja iz službe, kako bi rešio izazove sa kojima se u poslu susretao, konkretno nabavke dovoljno uglja za rad svojih pivara, počinje da se bavi i rudarstvom i dobija prve koncesije za rudnike u Boru, Kostolcu i Avali. Kada je rešio problem nabavke uglja, javio se novi – kako transportovati ugalj od rudnika do Beograda kada nema puteva, ni pruga, a rečni transport je izuzetno skup? Banke nisu postojale, a da ne bi pozajmljivao novac od zelenaša, čije je kamate smatrao skandaloznim, 1882. godine je odlučio da pokrene Zadrugu za uzajamnu pomoć i štednju.

Tek nakon toga, srpski parlament usvaja zakon kojim se osniva Narodna banka Srbije, a na njeno čelo kralj postavlja Đorđa Vajferta, gde je kao guverner proveo rekordnih 26 godina.

Zahvaljujući Vajfertu, Narodna banka Srbije je osnovana od isključivo domaćeg kapitala. Nijednom strancu nije bilo dozvoljeno da ulaže novac, dok se domaćim preduzetnicima ne omogući ta prilika. Zajmove je isključivo davao zanatlijama i trgovcima, a finansijski je najviše pomagao industrijalcima iz pasivnijih delova Srbije, da bi lakše započeli posao.

Treba davati da bi se opet steklo

Vajfert se vodio životnom devizom da „treba davati kako bi se opet steklo“, zbog čega je svoj uticaj i bogatstvo koristio kako bi pomagao siromašnima, bolesnima i nejakima, ali i podstakao razvoj kulture i nauke, neretko rizikujući da dovede sebe na ivicu bankrotstva.

Trudio se da sasluša i pomogne svakom ko bi mu došao sa nekom nevoljom. Vrlo često je pozajmljivao novac, ali evidenciju o dugovanjima nije vodio, niti ih je naplaćivao.

I nakon što je sa službom završio nastavio je da ulaže u modernizaciju srpske vojske.

Zahvaljujući njegovim sredstvima, kupljene su prve baterije topova za artiljerijske jedinice srpske vojske. Kad su počeli Balkanski ratovi, srpskom stanovništvu obezbeđivao je pomoć u hrani. Takođe, za vreme Prvog svetskog rata, u emigraciji na jugu Francuske, prikupljao je priloge za srpski narod i vojsku.

Zanimljivo je da je tada, zahvaljujući svojim privatnim i poslovnim vezama, uspeo da sačuva svu imovinu Narodne banke Srbije, kojom je rukovodio iz Marseja. Dok Srbije fizički nije bilo, NBS je u Francuskoj davala kredite i zarađivala novac! Tim novcem je finansirala srpsku vojsku u njenom oporavku i slanju sa Krfa dalje na Solunski front.

Jedna od njegovih značajnih zadužbina, bio je invalidski fond „Sveti Đorđe“, koji je osnovao kako bi pomogao stotinama ratnih invalida koji su posle završetka Prvog svetskog rata prosili na ulicama Beograda.

Pored toga, bio je osnivač i Društva „Kralj Dečanski“ za zbrinjavanje i obrazovanje gluvo-neme dece i finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj.

Zanimljivo je da je prvi u Srbiji koji je svojim radnicima uveo plaćeno bolovanje i osmočasovno radno vreme, u doba kada je bilo normalno raditi i do 16h dnevno. I pored zaposlenja, trudio se da svojim radnicima obezbedi kvalitetne životne uslove, pa je u Kostolcu i Boru, svakom radniku koji je imao porodicu, dao je stan, 13 ari zemlje i besplatan ogrev.

Iako je po veroispovesti bio rimokatolik, redovno pomagao Srpskoj crkvi. Bio je ktitor tri pravoslavne crkve, a za njegov doprinos Srpski patrijarh ga je i odlikovao.

Gradio je čitaonice, škole, pomagao je i Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu zaveštao je svoju vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života.