Nikola Spasić (1838–1916), bio je veletrgovac iz Beograda, poreklom iz južne Srbije, a prema nekim izvorima poticao je iz okoline Uroševca ili Štimlja.
Kao najstarije dete otac ga je upisao u tek osnovani Licej, ali izmenjene porodične prilike prisilile su Nikolu da odmah po završetku prvog razreda napusti Licej i počne da uči zanat.
Godine 1865, sa početnim kapitalom od 200 dukata i pozajmicom od brata njegove prve žene, Leposave, Nikola Spasić je u Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju. Bio veoma posvećen poslu, pa nije čudo što je radnja postala nadaleko poznata, a za njegove opanke se čekalo na red. Posao se razgranavao i dobro se zarađivalo.
Nakon smrti prve supruge se još više posvetio radu, a uz opančarski zanat počeo je da se bavi trgovinom platnom i prerađenom kožom. Uz pomoć druge supruge, Stanke, stekao je ogromno bogatstvo i još više razvio urođeni smisao za lepe stvari. Međutim, iako imućan, Nikola je sa suprugom živeo skromno, bez luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih srpskih trgovaca.
Sagradio je porodičnu kuću u Knez-Mihailovoj ulici br. 33., jednu od danas najlepših građevina u Beogradu, koju je dao je kao prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu.
Zanimljivo je da je Spasić dao jednu od prvih donacija za privredni razvoj Srbije, otkupivši deo državnog inostranog duga, kao i da je za vreme Balkanskih ratova osnovao je pomoćnu bolnicu koju je snabdevao hranom i lekovima.
Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član Upravnog odbora Narodne banke.
O njegovoj štedljivosti i promućurnosti govori mnogo da geslo koga se držao: da robu daje samo za gotovinu. A ako je pak i davao pozajmice, za gubitak nije krivio one kojima pozajmljuje, već sebe što je to činio.
Krajem 1915. godine kao već veoma star i oboleo povlačio se preko Niša i Soluna za Atinu i dalje na Krf. Na Krfu je i umro, 28. novembra 1916. godine.
Čim su to prilike dozvolile, 1923. god. supruga ga je prenela u Srbiju i sahranila u crkvi na Topčiderskom groblju, koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova.
Za života, Nikola Spasić je odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena. Pre osnivanja Zadužbine narodnog invalidskog fonda Sveti Đorđe, Spasić je 9. februara 1912. godine napisao testament i predao ga na čuvanje Narodnoj banci.
Svoje imanje u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu dao je kao prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu, a nakon njegove smrti ostala je velika količina novca od koje su po njegovoj želji građene bolnice, domovi za stare i siromašne, kao i podsticaj se razvoj poljoprivrede i školovanje mladih na selu.
Komentar