Fondacija SOS Dečija sela na Kosovu, kao organizacija koja deluje u polju socijalne zaštite, posvećena je pružanju podrške deci koja odrastaju bez roditeljskog staranja i mališanima u nevolji, bez obzira na nacionalnu, etničku i versku pripadnost. Od 1999. godine, SOS Dečija sela su podržala preko 1.500 dece bez roditeljskog staranja i dece u stanju potrebe.

Misija ove fondacije je da stvori porodice za decu kojoj je potrebna podrška i pomogne im u izgradnji budućnosti, istovremeno učestvujući u razvoju njihovih zajednica. Glavni izvori finansiranja za SOS Dečija sela su donacije, sponzorstva, donacije robe i usluga iz celog regiona.

Albana Zogu-Morina, rukovoditeljka Fonda za razvoj i komunikacije, detaljno je opisala misiju, aktivnosti i funkcionisanje Fondacije SOS Dečija sela na Kosovu.

Kako je osnovana Fondacija SOS Dečija sela Fondacija Kosovo i kako je funkcionisala tokom prvih godina postojanja?

Albana: SOS Dečija sela su prvobitno osnovana u Imstu (Austrija), neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata. Kao rezultat rata, mnoga deca su ostala bez roditeljske brige, a osnivač fondacije Herman Gmajner, koji je sam odrastao bez roditelja, smatrao je da bi za tu decu trebalo da postoji drugo rešenje, osim tadašnjih sirotišta. Tada je prvi put predstavljen koncept SOS porodice, kao porodice u kojoj manja grupa dece koja dobija porodičnu ljubav i negu.

SOS Dečija sela na Kosovu su osnovana odmah nakon poslednjeg rata, 1999. godine, kao privremeni projekat. Funkcionisala su u dve iznajmljene kuće, sa po 24 bebe u svakoj. Godine 2004. Formirana je prva SOS porodica, u koju je primljeno prvo dete čija porodica nije bila u mogućnosti da se brine o njemu. Zatim, 2007. godine, otvorili smo i Program osnaživanja porodica, sa ciljem sprečavanja izmeštanja dece iz bioloških porodica. Kroz ovaj program, radimo sa ugroženim porodicama i pružamo im psihosocijalnu i zdravstvenu podršku, podržavamo obrazovanje njihove dece i nastojimo da se deca ne ostave bez roditeljske brige, već da odrastaju u okrilju svojih porodica.

Od 2009. godine smo registrovani kao lokalna fondacija.

Na koji način deca dolaze u SOS Dečija sela? Kakvu vrstu brige dobijaju?

Albana: Sva deca bez roditeljskog staranja koja su deo Programa alternativne brige, odnosno SOS porodice, dolaze kod nas putem Centra za socijalni rad (CSR), koji ima pravno starateljstvo nad njima. Mi im pružamo potpunu brigu, uključujući smeštaj, hranu, obrazovanje i dobrobit. Stvaramo porodice za decu bez roditeljske brige tako što zapošljavamo SOS majku čiji su misija i rad zaista nesebični.

Bez oklevanja mogu reći da sva deca koja odrastaju sa nama u SOS porodicama, pored nege, sigurnosti i dobrobiti, dobijaju i ljubav od SOS majki. Mi kao osoblje to najbolje možemo videti. Imamo slučajeve kada SOS majka ili SOS tetka slavi rođendan, i možemo videti da deca, svojom inicijativom, organizovala proslave na različite načine, baš kao što bi svako dete proslavilo rođendan svoje majke ili čestitalo 8. mart, Dan majki. Maksimalan broj dece o kojoj SOS majka brine je petoro. Deca nisu razdvojena po uzrastu.

Još jedan aspekt na koji posebno obraćamo pažnju su slučajevi kada su deca biološki braća i sestre, i mi ih ne razdvajamo, jer smatramo da je važno da budu zajedno i da neguju ljubav prema svojim srodnicima. Pored toga, uprkos tome što deca odrastaju sa nama, stalno održavamo kontakt sa njihovim članovima porodice, bilo da su to bliski ili salji rođaci.

Redovno ih šaljemo u posete porodici i od samog početka nastojimo da ih upoznamo sa porodičnim korenima.

SOS Dečija sela, pored Programa alternativne brige - SOS porodica za decu bez roditeljskog staranja, imaju i Program osnaživanja porodica. Ovaj program podržava decu koja su u riziku od gubitka roditeljske brige, kao i njihove roditelje u Pristini, Gračanici i Kosovu Polju.

Porodice koje su deo programa najčešće su upućene od strane CSR-a. Kroz ovaj program nudimo psihosocijalne usluge deci i njihovim porodicama, kao i podršku porodici u obrazovanju dece i brizi o zdravlju porodice, a obezbeđujemo i ekonomsko osnaživanje porodica.

Kako se finansira fondacija?

Albana: SOS Dečija sela na Kosovu delimično se finansiraju od strane SOS Dečijih sela Norveška, koja su naš glavni Izvor prihoda. Ostatak sredstava dobijamo iz naše zemlje, od kompanija, pojedinaca, pa čak i dela javnih fondova, ako iako je to najmanji deo.

Imamo dugoročne partnerske odnose sa raznim kompanijama koje nas kontinuirano podržavaju već godinama, bilo putem kampanje sa razglednicama ili nekim drugim oblicima kampanja. Uvek odgovaraju na naše pozive za donaciju. Čak i park koji se nalazi ispred SOS Dečijih Sela, kod naše glavne kancelarije, investicija je jedne kompanije ovde na Kosovu i oni zaista brinu o održavanju ovog prostora svake godine, čak i popravljaju oštećene igračke.

Pored prikupljanja sredstava, razvili smo  volontiranje. Naravno, s obzirom da se radi o deci, postoje neki kriterijumi koje volonteri moraju ispuniti, kao što je popunjavanje prijave i drugih dokumenata. Volontiranje je važan doprinos našoj organizaciji. Ranije su volonteri uglavnom bili angažovani u projektu "Sunce", brinući se o bebama, budući da nismo imali drugi način da pokrijemo taj projekat. Sada su volonteri uglavnom uključeni u različite aktivnosti. Kao organizacija, pokušavamo da promenimo i utičemo na dinamiku porodice uključivanjem volontera u aktivnosti, pa je njihovo angažovanje uglavnom organizovano u okviru naših programa, bez ugrožavanja poverljivosti i privatnosti dece u bilo kom trenutku. To je zato što su deca najvažniji deo organizacije.

Ranije, ali i sada, imali smo ljude koji su kroz volonterski rad doprineli organizaciji putem kurseva engleskog jezika za decu, kurseva nemačkog jezika, muzičkih kurseva, obuka i različitih vanškolskih aktivnosti, koje utiču na razvoj veština dece koje su deo naših programa.

Kakva su vasa iskustva kada je u pitanju fandrejzing i na koje još načine uključujete zajednice u svoj rad?

Albana: Verujem da smo kao organizacija primer u prikupljanju sredstava, jer imamo određena pravila za prihvatanje donacija.

U praksi, ova pravila nas često kažnjavaju, međutim, za nas je vrlo važno da imamo takve kriterijume. Na primer, ne prihvatamo sredstva od kompanija koje proizvode alkohol, od igara na sreću i od duvanskih kompanija, iz razloga što se u mnogim slučajevima smatra da su one uzrok raspadanja porodica, a mi kao organizacija koja ima fokus na dobrobit deteta, smatramo da ne treba da budemo povezani sa tim grupama kompanija.

Drugi problem je da ne prihvatamo gotovinu. Svaka kompanija koja želi da donira sredstva mora to učiniti putem banke. Za kompanije ili pojedince koji zahtevaju izveštaj o tome kako su njihova sredstva utrošena, pružamo takav izveštaj i relevantne podatke.

Stvarno mogu da kažem da transparentnošću u korišćenju sredstava i njihovom namenskom upotrebom pomažemo filantropiji na Kosovu. To povećava kredibilitet preduzeća i pojedinaca da doniraju koliko god je moguće.

Osim toga, već smo uključili zajednicu u naš rad. Pored volontiranja, imamo sporazume sa univerzitetima koji redovno dovode studente da ovde obavljaju praksu. Zajednica je uključena i u druge aktivnosti i različite kampanje.

Drugim rečima, zajednica može biti uključena u sve aktivnosti koje imamo, jer je deo naše misije svest o zajednici i njenom direktnom uključivanju. Na našim društvenim mrežama objavljujemo sve obaveštenja o aktivnostima, dok se pozivi za volontiranje takođe objavljuju na našem veb sajtu.

Šta su neki od izazova s kojima se SOS Dečija sela na Kosovu suočavaju i šta smatrate najvećim uspehom?

Albana: Finansiranje je najveći izazov s kojim se suočavamo, i svake godine moramo početi iznova. Što se tiče broja zaposlenih, uvek postoji potreba, međutim trenutno dobro funkcionišemo, zahvaljujući volontera i pripravnicima koje imamo.

Što se tiče aktivizma i volontiranja, mogu reći da je manje izazovno, jer smo mi prvi koji smo započeli sa ovim oblikom uključivanja i angažovanja zajednice i ljudi već imaju dovoljno znanja o tome.

Što se tiče uspeha, verovatno smo među retkim organizacijama kojima je potrebno mnogo godine da postignu ono što nazivamo uspehom. Ako me pitate kao Albanu, najveći uspeh je što smo do sada uspeli da promenimo živote više od 1.500 dece. Uticali smo na to da njihovi životi budu bolji, da postignu potencijale i ostvare veću dobrobit, bilo da se radi o njihovoj biološkoj porodici, SOS porodici ili životu nakon napuštanja alternativnog smeštaja.

Do sada smo uspeli da više od 30 dece postanu potpuno nezavisni i danas isti ti mladi ljudi imaju svoje porodice, roditelji su i članovi zajednice kojoj svakodnevno doprinose. To je naš najveći uspeh.

Koja je Vaša motivacija za rad u neprofitnom sektoru? Koje su prednosti i izazovi koje donosi činjenica da ste deo globalne i poznate fondacije?

Albana: Moja najveća motivacija je činjenica da imate priliku da promenite nečiji život i darujete mu dobrobit, bilo da se radi o deci, ženama ili nekoj drugoj grupi.

U organizacijama često imate priliku da proširite svoje znanje i razvijete veštine u različitim oblastima. Drugi deo je organizaciona kulturau neprofitnom sektoru, koja je u našoj fondaciji vrlo razvijena.

Izazovi su često beskrajni, bilo da se radi o finansiranju ili drugim pitanjima koja se mogu javiti u NVO sektoru.

Posao koji obavljam je vrlo izazovan. Ponekad, kada kontaktirate brojne kompanije i nijedna od njih nije spremna da doprinese misiji naše fondacije, to veoma obeshrabruje i smanjuje motivaciju.

Sa druge strane, ovaj posao me izuzetno ispunjava. Kada vidite ogroman trud i rezultate postignute sa decom i porodicama, ali i podršku koju imamo od donatora i volontera koji žele da budu deo naše misije i cilja, to je izuzetno ispunjavajuće.

Ovaj intervju je omogućen velikodušnom podrškom američkog naroda preko Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj je odgovornost Catalyst Balkans i ne odražava nužno stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Država.

Program građanskog angažovanja na Kosovu je petogodišnja inicijativa koju sprovodi Kosovska fondacija civilnog društva (KCSF) u partnerstvu sa Agencijom Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (USAID).


Fotografije: Arbër Gjoni