Ljudi iz cele Srbije prepoznaju ih kao važnog saveznika u borbi za potomstvo, ali ipak većina ne uviđa koliko je rad udruženja vezan za korenite promene u zakonu i društvu, kada je u pitanju vantelesna oplodnja. 

Udruženje Šansa za roditeljstvo prepoznato je i u Evropi, s obzirom na to da je baš ono nedavno bilo domaćin evropskog skupa krovne organizacije Fertility Europe koja okuplja sva udruženja koja se bave problemom neplodnosti u Evropi. 

Predsednica Sandra Jovanović otkrila nam je kako je udruženje krenulo sa radom, zbog čega opstaje i kakve promene u Srbiji žele da ostvare.

Vi ste osnovali udruženje. Kako ste došli na ideju? 

Sandra: S obzirom na to se i sama borim sa problemom neplodnosti dosta dugo, bilo mi je čudno da ne postoji udruženje koje se time bavi. Odnosno, nigde nisam mogla da nađem informacije, odgovore na sva pitanja. Samo sam nailazila na nekakve forume i priče ljudi, ali nije postojao ni jedan relevantan sajt ili ustanova gde biste lako pronašli prave informacije. Iz toga se rodila inicijalna želja da se osnuje udruženje. Onda smo se okupili kao grupa parova koja su se suočavala sa problemom neplodnosti. Ideja za osnivanje udruženja je bila da se pomerimo sa mrtve tačke. Osnovani smo 2016. godine. Naši ciljevi su vezani za uticaj na nadležene institucije kako bi se poboljšali uslovi za vantelesnu oplodnju.

Kako ste odlučili da ne budete samo grupa okupljena oko istog problema, već da osnujete udruženje? 

Sandra: Shvatili smo da ako odlučimo da pomažemo samo jedni drugima, to zauvek ostaje samo na tome. Kada pomognete jednom paru vi niste promenili sistem. Jedini način da se to uradi je pravno osnivanje udruženja, da biste mogli da utičete na institucije. Od samog početka postojali su jaki principi od kojih se nije odustajalo. Mislim da je to srž rada svake organizacije. Na primer mi ljude ne upućujemo ni na klinike, niti na lekare i to je jedan od osnovnih principa. Mi smo tu da osiguramo da dobijete informaciju svih stručnjaka. A kod koga ćete otići, to je vaš izbor. Jer da smo se opredelili za jednog lekara ili kliniku, to bi bila neka vrsta manipulacije. Ponekad nas ljudi pitaju za preporuku kome da se obrate ali kada im objasnimo da mi to ne radimo, to poštuju. Objektivnost je ovde ključna.

 Vi ste članska organizacija. Možete li da nam kažete šta to podrazumeva? 

Sandra: Mi smo nacionalno udruženje, što znači da su naši članovi iz cele Srbije. Članarina je simbolična, 100 dinara mesečno, od počekta je cena ostala ista. Ideja članarine nije da se zaradi već da se poveća broj članova. Članovi dobijaju različite vrste benefita, uglavnom su u pitanju popusti. Ipak, mi ne radimo da bismo pružili pomoć pojedinačnom paru, već stvaramo sistem u kom možemo da pomažemo svim članovima, bez obzira odakle dolaze. Trenutno imamo više od 2.000 članova, sa tendencijom daljeg rasta. To zavisi i od saradnika, jer kada god imamo nekog novog saradnika, to privuče i nove članove. Ali svakako mislim da ne treba jedini motiv da postanu članovi da im budu popusti u nekoj laboratoriji ili klinici, jer nama svaki član znači mnogo, s obzirom na to da tako pokazujemo koliko je udruženje jako, a ovaj problem rasprostranjen.

Pomenuli ste ličnu motivaciju. Kako vas je profesionalni put doveo do rada u udruženju? 

Sandra: Ja sam filolog po struci, profesor srpskog jezika i književnosti. U školi sam radila 6 godina, onda u jednoj izdavačkoj kući kao urednik, ali je njima smetalo to što sam se bavila i udruženjem. Onda sam ostala bez posla, 2 godine sam bila potpuni volonter u udruženju i da nisam imala podršku muža u tom trenutku verovatno ničeg ne bi ni bilo. Onda se javila mogućnost magazina kao priliva novca. Ja sam tu zaposlena kao urednik a ne kao predsednik udruženja. 

Volim da pišem a u ovom poslu je vrlo bitno pisanje. Magazin na primer, je bila moja ideja od početka, jer je on spoj onoga što znam – pisanja i uredništva, i opet teme kojom se bavim, koja me podstiče da radim. Tu je i sajt naravno. Imamo preko 380 tekstova i izuzetno dobru posećenost. Da bi sajt bio posećen, vi morate konstantno da radite na njemu. Naravno to znači stalno pisanje novih tekstova.

Šta vam je najvažnije za dobru komunikaciju sa donatorima i saradnicama? 

Sandra: Vrlo jasna pravila i principi. Naš sajt nije komercijalan i jedini način na koji naši saradnici mogu da imaju neku vrstu reklame jeste da mi postavimo baner. Ljudi poštuju profesionalnost i ako postoji princip rada udruženja i za sve važi isto, na kraju svi budu zadovoljni, jer znaju da se princip neće promeniti ni zbog njih, ali ni zbog nekog drugog. 

Smatram da dobre ideje i dobri projekti privlače ulaganja. Magazin je bila jedna dobra ideja koja je prihvaćena i od sponzora i od ljudi iznutra. Ne možete samo na osnovu neke društvene misije, koliko god ona bila važna da steknete podršku. Već je tu važan i marketing i konkretne ideje. 

Inače imamo mali broj donatora a veći broj saradnika. Donatori su uglavnom kompanije koje nakon sastanaka žele da nam pomognu. Na početku je bilo veoma teško. Mi smo masovno slali mejlove, najčešće nismo dobijali odgovor. Prosto smo bili samo još jedna organizacija u nizu. Ali, ako od samog početka imate profesionalni stav, posle će vam sve biti mnogo lakše. Ja smatram da se svaka greška plaća. A pošto nismo imali nekakvih kardinalnih grešaka, sad nas većinom saradnici sami kontaktiraju, zato što je priča porasla na dobrim osnovama. Na primer, sada imamo novog saradnika, kompaniju Nectar. Pre nekoliko godina smo pokušavali da stignemo do njih, slali mejlove bez uspeha, a sada su se oni javili nama. Mislim da je to logičan sled: morate da sačekate, sazrite, ali i da ne pravite velike greške, jer se to sve vidi.

Kako uključujete zajednicu u rad? 

Sandra: Imamo otvorena vrata udruženja, info telefon i mejl. To znači da svaki par iz Srbije, bilo da je član ili ne, u svakom trenutku može da nas kontaktira i pita šta ih zanima. Tako da je taj odnos svakodnevan i vrlo direktan. Imamo osobu koja je zadužena samo za to, to je moja najbliža saradnica i  osoba koja zaista ima sve informacije vezane za IVF u Srbiji. U tom smislu zaista ne delimo ljude na one koji su članovi i one koji nisu, već se trudimo da svima pomognemo. Uvek naravno postoji i mogućnost da oni daju svoje sugestije na rad, ali ne treba izgubiti iz vida da se udruženje ne bori za pojedinca, već za mnogo širi krug ljudi. 

Svaki broj magazina sadrži i priče ljudi iz zajednice. Vrlo je bitno da se glasovi tih ljudi čuju i ja se trudim da ih uključim koliko god mogu. Samo i tu treba biti obazriv. Na primer, većina ljudi navede imena lekova i lekara, a mi po pravilniku magazina ne smemo ta imena da navodimo.  

Prošle godine smo organizovali i prvi festival, baš za njih. Tu su bile omogućene besplatne konsultacije, gde su imali priliku da razgovaraju sa lekarima.

Važan aspekt vašeg rada je povećanje vidljivosti problema neplodnosti. Šta nam možete reći o tome? 

Sandra: Mi jesmo progovorili o tome, ali nažalost ta tema je i dalje tabu. I dalje postoje ljudi koje je sramota da odu kod lekara, a kamoli da krenu u proceduru. I dalje postoje ideje da je dete koje se rodi vantelesnom oplodnjom “veštačko”, ili da se lakše razboljeva. Uzrok tome je neobaveštenost i  nedovoljna edukacija ljudi u Srbiji. Ima mnogo ljudi koje to nikad nije doticalo, niti zanimalo ali su u stanju da to osude. Boriti se protiv svega toga je ogroman posao, ali čak i kad ljudi malo saznaju, sve to lakše prihvate. Naravno, kad pričamo o donaciji to je još jedan korak dalje, pa tek onda surogat. Mislim da jesmo pomerili svest o tome, ali diksriminacija društva i dalje igra ogromnu ulogu. Imali smo primer učiteljice, koja je prošla kroz 10 procedura vantelesne oplodnje i još uvek nije ostala trudna. I ljudi odbijaju da upišu decu kod nje, jer ona nema decu. Zar to nije diskriminacija? A ovo se dešava u Beogradu, ne nekom malom mestu. U manjim mestima s druge strane postoje slučajevi gde ljudi ne žele da odu kod doktora, jer se boje da će ih tamo videti neko koga poznaju.  

Na koji način se trudite da promenite postojeće zakone vezane za ovu temu? 

Sandra:  Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji koji sada imamo, iz 2017. godine, je već bio stavljen na glasanje u trenutku kada smo mi tek osnovani. Tako da nismo ni mogli da utičemo na taj zakon. Ipak ne mislim ni da je za time bilo potrebe. Taj Zakon je dobar i mi tu ne bismo imali zamerki. Ono što je problem jeste što je on napisan preširoko i potrebno ga je definisati nekim podaktima. Ono na šta se trudimo da utičemo najviše, to je donacija reproduktivnih ćelija i embriona. Trenutno zakon dozvoljava donaciju, ali nigde nije objašnjeno kako se dolazi do ćelije, ko može da bude primalac, koliko mogu da budu stari primaoci ili davaoci, koje analize se rade i slično. Kada je zakon donet, Ministarstvo zdravlja je naglasilo da će ti akti biti gotovi za 18 meseci i da će početi primena zakona, međutim to se nije desilo. Što znači da imamo jednu apsurdnu situaciju gde imamo novi zakon a radimo po starom, jer su pravilnici veznani za taj zakon iz 2009. Mi želimo da utičemo na to da se akti donesu i da kao sve zemlje u Evropi imamo regulisanu donaciju. Udruženje se nikada neće zalagati za nešto što ne predstavlja dobru kontrolu čitavog procesa – bez obzira što želimo da svaki par ima što više procedura.

Kako sarađujete sa međunarodnim organizacijama koje se bave sličnim temama? 

Sandra: Veoma nam je važna saradnja sa organizacijom Fertility Europe – to je krovna organizacija koja okuplja sve organizacije koje se bave problemom neplodnosti.  Sastanci se organizuju 2-3 puta godišnje i na njima predstavnici svih organizacija predstave šta je urađeno. Tu dobijete jako mnogo ideja i zaista predstavlja neprocenjivo iskustvo. Magazin je delimično ideja koja je potekla odatle, pošto on postoji u drugim zemljama.  

A tu je važna i razmena iskustava vezana za zakone. Kada sagledate stanje u Evropi u svim zemljama koje imaju zakone te vrste, kao što imamo i mi, situacija je vrlo neujednačena. Ne postoji zemlja koja ima idealne uslove za vantelesnu oplodnju. Na primer važnu ulogu igraju ekonomski uslovi, ali i recimo religija. Kod nas je glavni problem što smo platežno malo sposobni i oslanjamo se na pomoć države. Što se zakona tiče, najvažnije razlike se ipak tiču donacija, homoseksualnih parova i  surogata. 

Inače su mene prošle godine na sastanku Fertility Europe predložili za člana Upravnog odbora te organizacije. Ja sam odbila. Kada uđete u tako nešto, vi ostavljate svoju zemlju i odlazite u Evropu da radite za dobrobit Evrope, a ne Srbije ili bilo koje pojedinačne zemlje. I onda sam odlučila da ostanem ovde jer najpre želim ovde da promenim neke stvari. I nikada se nisam pokajala zbog te odluke, jer onda ne bi bilo ni ove konferencije koja se sad održala, ni filma, ni mogućnosti da će Grad Beograd omogućiti 4. postupak vantelesne oplodnje.

Kao nacionalno udruženje, kako planirate da proširate uticaj na lokalu? 

Sandra: Želeli bismo da imamo podružnice, koje bismo imali u većim gradovima, a i u nekim manjim mestima. Naša ideja je da ne budemo centralizovani, mada mi koje smo aktivno uključene u rad udruženja sve živimo u Beogradu pa je lakše da organizovati događaje ovde. Ipak, kada bi postojale manje organizacije u okviru našeg udruženja onda bi svakako bilo lakše da se nešto uradi u nekom manjem mestu. Ja iskreno mislim da smo potrebniji ljudima u manjim mestima. Njima je teže da dođu do lekara opšte prakse, ginekologa, mnogo se manje zna o ovoj proceduri. Uključujući i  same lekare, jer njima recimo dođe jedan pacijent u 10 meseci. I naravno mnogo je više predrasuda i diskriminacije.  

Šta smatrate za najveće uspehe udruženja do sada? 

Sandra: Podizanje starosne granice u Srbiji za ženu, sa 40 na 42 godine. To je bila velika borba sa sistemom. Potom, 3. postupak vantelesne oplodnje koji je omogućen parovima, zatim festival. Tu je i rad na lokalu, ako u Beogradu bude omogućena još jedna procedura, to će biti veliki uspeh. I magazin, naravno.

A koji su najveći problemi, bilo da ste ih prevazišli ili se i dalje sa njima suočavate? 

Sandra: Ljudstvo u udruženju. Ima zaista malo ljudi, a sada je možda i teže nego na početku, jer kada god neko nov dođe potrebno je da se navikne na izvesna pravila i procedure. Na primer mnogo njih poželi da daje savete o lekovima, lekarima, a mi to nemamo pravo to da radimo. Neke ljude to odbije, kažu da su im prekomplikovana pravila. Zaista je teško naći lojalne članove i prave aktiviste. Ali mislim da se sa time suočava veliki broj udruženja, možda ne iz istih razloga, ali svakako imaju taj problem.  

Šta su prvi naredni koraci koje želite da ostvarite? 

Sandra: Savetovalište za vantelesnu oplodnju, prvo u Beogradu, a posle i van Beograda. Tu bi parovi mogli da dobiju besplatnu pomoć psihologa, ginekologa i drugih stručnjaka. Mislim da bi svaki veći grad trebalo da ima jedno mesto gde ljudi mogu da dobiju savete i pomoć. Tu je naravno i 2. festival koji će se održati u oktobru.