Za magazin Liceulice sigurno ste čuli, a vredne prodavce i prodavačice ste sretali širom Beograda (i od nedavno Novog Sada). Naravno, ako ste ikada kupili ovaj sjajni časopis, onda vam je verovatno i koncept uličinih novina jasan – prodaju ih ljudi iz marginalizovanih društvenih grupa, 50% zarade zadržavaju sami, a drugu polovinu vraćaju organizaciji koja izdaje novine. 

I dok većina Beograđana prepoznaje ovaj jedinstveni časopis i važnu društvenu misiju koja stoji iza njega, nisu svi upoznati sa organizacijom Liceulice, zbog koje časopis i dolazi do nas. 

Oni pišu o nekim od najvažnijih društvenih problema današanjice. Zato smo mi odlučili da pišemo o njima - o istorijatu, misiji i razvojnom putu organizacije, uređivačkoj politici, nadama koje imaju za budućnost i izazovima sa kojima se susreću ljudi iza Liceulice. 

Sa nama su razgovarali Nikoleta Kosovac, koordinatorka projekta i Milosav “Saki” Marinović, direktor/glavni  i odgovorni urednik.  

Kako je sve počelo, kako je nastala vaša organizacija? 

Nikoleta: Sve je krenulo par godina pre 2010. kada smo zvanično započeli. Bane Trifunović je bio na gostovanju sa predstavom u Slovačkoj i tamo je sreo lokalne prodavce uličnih novina, upoznao se sa tim konceptom, i pomislio je da bi bilo super da se slična inicijativa pokrene i ovde. Bane  je okupio par prijatelja  iz različitih sfera – produkcije, marketinga, dizajna, pa su pozvali Sakija (Milosava Marinovića), koji je u to vreme radio u Smart Kolektivu, da dalje rukovodi čitavim projektom . Nekih 6 meseci smo razvijali  koncept – kako će da izgleda rad sa korisnicima i distributivna mreža sa jedne strane, a sa druge, kakav medij zapravo hoćemo. I posle tih 6 meseci smo imali prvi broj i nekih 2-3 prodavca.


Nikoleta Kosovac

A kakav je Liceulice medij? Kako birate teme o kojima pišete? 

Saki: Najpre smo istraživali kako izgledaju ulične novine u svetu, ali onda sam se okrenuo nekim novinama koje su meni interesantne, a to su aktivističke, malo buntovničke i levičarske novine. Koncept Liceulice nije nastao na osnovu uobičajenog koncepta uličnih novina, već po uzoru na časopise kao što su Adbusters ili Good i još neke koji imaju neki subverzivni štih, kritični odnos prema okruženju i gde izbor tema zavisi od toga gde su problemi u društvu. U našem slučaju to su borba za ljudska prava, socijalna pravda, pitanja nejednakosti i siromaštva,  odbrana javnog interesa, ekologija, socijalna ekonomija, itd. Od samog početka smo se pozicionirali kao kritičari nejednakosti, ali ne kao oni koji  samo konstatuju probleme već  i da nudimo rešenja. Vrlo jasno smo od početka stali na levu poziciju i to je nešto od čega ne odstupamo, bez obzira na svekoliku „krizu levice“ i ekspanziju desnice. 

Počeli ste kao neformalna koalicija nekoliko organizacija i u roku od godinu dana ste postali samostalna organizacija. Možete li nam reći malo o tom strateškom putu, koliko vam je trebalo da nađete pravu strategiju? 

Nikoleta: Kad smo krenuli sa razvojem cele priče to je funkcionisalo kao projekat koalicije nekoliko organizacija i pojedinaca. U toj prvoj godini  Smart Kolektiv je bio domaćin, nosilac i sufinansijer projekta. Cela priča je vrlo brzo prevazišla okvire projekta i dokazala da ima potencijal za mnogo više od toga, pa smo u februaru 2011. jednoglasno doneli odluku da Liceulice treba da bude samostalna organizacija.

Kako se fundraising strategija konkretno promenila od toga da je samo za projekat do toga da je predviđen za funkcionisanje cele organizacije? 

Nikoleta: Ključni pomak u odnosu na tu prvu godinu je bilo da je sve postalo dosta jasnije i transparentnije – Liceulice aplicira, Liceulice je korisnik sredstava. Ranije su aplicirale različite organizacije, što je bilo konfuzno ljudima sa strane, ne samo u smislu samog projekta već za uspostavljanje partnerstava sa društveno odgovornim kompanijama. Od samog početka transparentnost nam je bila važna komponenta.

Kako do vas dolaze korisnici – kako je to izgledalo ranije, a kako danas? 

Saki: Postojimo već 9 godina tako da smo stekli poverenje kod obe ključne kategrije – prodavci i podržavaoci. Naravno da je u početku bilo sumnji. Najpre smo stupili u kontakt sa CIM-om i u prve dve godine korisnici „Svratišta“ su bili naši jedini prodavci. Međutim, brzo je postalo jasno da to nije dovoljno za dalji razvoj. Kako nismo imali dovoljno vlastitih kapaciteta za rad s prodavcima, počeli smo da stvaramo mrežu partnera u  distribuciji magazina. Tako pored CIMa („Svratište“) partneri su nam postali i  Prihvatilište za odrasla i stara lica, kao i organizacije “Živimo zajedno” i MNRO Zvezdara. Danas je ova mreža još šira, a funkcioniše tako što partneri preuzimaju magazine i opremu za prodavce od nas a onda organizuju prodaju magazina sa svojim korisnicima. 

Vremenom kako su naši kapaciteti rasli, porastao je i broj prodavaca koji se direktno nama obraćaju,  s kojima komuniciramo na dnevnom nivou, a porastao je i  broju usluga koje su im dostupne u organizaciji Liceulice. Trenutno naš tim za rad s prodavcima čini troje stalno angažovanih, dvoje spoljnih saradnika i grupa volontera.  Do sada je kroz naše programe podrške prošlo preko 400 osoba , da bi u svakom trenutku (pa i danas) imali približno 100 aktivnih prodavaca i prodavačica, bar njih 35 su svaki dan na ulicama.

Šta vas je lično navelo da ubeđenja odnosno strast pretvorite u posao? 

Nikoleta: Pre Liceulice, ja sam radila u marketinškoj agenciji. Ipak, nisam osećala nikakvo ispunjenje niti zadovoljstvo, iako sam bila deo kreativnog tima. Imala sam potrebu da radim nešto u šta verujem, da znam šta sam radila, zašto sam to radila, zbog čega i zbog koga. Prijateljica mi je rekla da se pokreće projekat koji će sa jedne strane uključiti novine, s druge imati humanitarni karakter. Kako sam celog života bila u novinarstvu, čak i tokom rada u agenciji, to mi je delovalo kao dobitna kombinacija. Kada sam upoznala sve ljude, Sakija koji je bio mozak cele stvari, pomislila sam „Ako se ne odluče da ja radim sa njima, ne znam šta ću!“ I zaista, evo posle skoro 10 godina taj osećaj nije izbledeo, naprotiv sve je snažniji. Liceulice ne možeš da posmatraš samo kao posao, već kao način života i neodvojiv deo sebe.

Saki: Ja sam veoma dugo u neprofitnom sektoru. Jedan sam od osnivača jednog od prvih (1991) , ako ne i prve nevladine organizacije u kulturi – YUSTAT. Srećom rano sam otkrio ovaj dodatni prostor u kom sam mogao da realizujem svoja interesovanja. Probao sam naravno i u udruženom radu pa i u javnoj upravi, ali moji profesionalni i vrednosni stavovi su se nekako često razilazili sa organizacijama u kojima sam radio, tako da sam nekoliko puta „počinjao iz početka“. Pošto sam dramaturg po profesiji, pisanje se podrazumevalo, ali sam imao veze i sa izdavaštvom, medijima, filmom, televizijom, pozorištem, promocijom, pa je Liceulice za mene bilo  prirodan put za okončanje karijere. Spoj aktivizma i medija za mene je zaista  fantastičan, jer dovodi u vezu, veoma direktnu, moje zalaganje za socijalnu pravdu,  ljudska prava i ravnopravnost sa profesionalnim interesovanjima, znanjima i veštinama iz domena kulture.

Kako izgleda uobičajen dan u vašoj kancelariji? 

Nikoleta: Zavisi za koji deo Liceulice si zadužen/a. Ljudima koji rade sa korisnicima je svaki dan drugačiji. Naravno, mi smo razvili procedure i pravila, tako da se zna kada i na koji način se šta radi, ali nikad ne znaš ko će doći u kancelariju tog dana i sa kakvom pričom. S druge strane, ekipa koja radi na magazinu svakog dana ima novu priču, treba da pripremi tekst, imaju intervju, sastanak. Kada uđeš u kancelariju dosta je živo i bučno, mnogo ljudi prođe kroz kancelariju tokom dana, pogotovo s obzirom na to da delimo kancelariju sa Smartom, i to je super. Uz to nam često svraćaju i korisnici i bez obzira na to što imamo odvojen prostor za njih, a i mi koji ne radimo svaki dan sa njima volimo da ih vidimo i porazgovaramo. 

U Srbiji postoji 32.000 neprofitnih organizacija. Šta izdvaja vašu? 

Nikoleta: Liceulice je jedno od prvih šire prepoznatih socijalnih preduzeća u Srbiji, to je jedna stvar. Drugo, mi smo jedine ulične novine u Srbiji. Čini mi se da smo jedni od retkih koji nude konkretna rešenja za ekonomski angažman onih koji najteže dolaze do posla. Uz to svakodnevno radimo sa ljudima koji žive na ulici, nemaju ličnu kartu niti bilo koja druga dokumenta. U Srbiji ne postoji jasna socijalna politika niti strategija za rešavanje problema beskućništva i/ili radnog angažovanja osoba koje su korisnici/e psihijatrijskih usluga, ili onih kojima je iz brojnih drugih razloga otežan pristup tržištu rada ili učešću u kulturnom životu zajednice. 

A kako se razlikujete od drugih uličnih novina? Odnosno kakve su reakcije novina iz sveta ili Međunarodne asocijacije uličnih novina? 

Saki: Reakcije su veoma dobre. Istina, oni imaju malo uvida o tome šta mi pišemo, ali ta mreža ima jednu zgodnu praksu a to je da novine iz celog sveta mogu da kandiduju tekstove koji će se prevesti na engleski i postati dostupni putem mreže. Ipak, mislim da je dominantna uloga uličnih novina, kao svetskog  pokreta, pre svega socijalna, pa tek zatim medijska. Ulične novine postoje pre svega zbog toga da bi pripadnici ugroženih kategorija stanovnika imali šta da rade i gde da zarade, kako bi imali šansu da promene svoj život. Mi naravno zadovoljavamo ovaj primarni kriterijum, ali smo kao mediji izabrali specifičan put, a to je da budemo jedinstveni i uticajni ne samo po načinu na koji se prodajemo već i po sdržaju.

Kako uključujete zajednicu u svoj rad – korisnike, podržavaoce i javnost? 

Nikoleta: Pojedince uključujemo na više načina – angažman u magazinu, pisanje tekstova, fotografisanje, dizajn. S druge strane, tu je rad sa korisnicima – pojedinci donose garderobu, hranu, higijenske proizvode. Brojne inicijative/restorani/manje i veće firme su organizovaleuju radionice ihumanitarne događaje sa ciljem prikupljanja sredstava za neki od naših programa. Mi smo otvoreni za sve. Javljaju nam se ljudi raznih uzrasta, sa raznim iskustvima - od tinejdžera do penzionera iz komšiluka. S druge strane, različite organizacije, kulturne institucije, manifestacije, kompanije nam se javljaju sa svojim idejama, sa željom da naše korisnike uključe u neke svoje programe.

Znači, dosta zapravo oni vama prilaze? 

Nikoleta: Tako je. Naravno, tako nije bilo na početku. Tada smo mi morali da zovemo Slobodnu zonu, FEST, EXIT, sve te veće i manje manifestacije, da se predstavljamo i objašnjavamo ko smo i zašto je važno da nas podrže. Nije nam se dešavalo da nas odbiju, ali je na početku oko toga zaista bilo jako mnogo truda i rada. A tek su firme i kako doći do njih posebna priča.

Kako se finansira vaša organizacija? 

Nikoleta: Javljamo se na različite konkurse – nacionalne, gradske i međunarodne. Sarađivali smo i sa Ministarstvom kulture i informisanja, skoro od samog početka. Što se Grada Beograda tiče, nažalost nismo uspeli da uspostavimo nikakvu saradnju. Ne odustajemo, nadamo se da će to u nekom trenutku ipak da se desi. S druge strane, imamo različite vrste partnerstava sa društveno odgovornim kompanijama, u vidu sponzorstva događaja, oglašavanja u magazinu, otkup većeg broja magazina, a vrlo često osmislimo i neku zajedničku aktivnost. I sa treće strane, tu su pojedinci koji kupuju magazin. Neki od njih čak organizuju događaje za Liceulice. Ima jedna super priča o momku koji je, mislim, Austrijanac. Radio je za Telenor i organizovao je žurku za svoj rođendan a umesto poklona gosti su donirali za Liceulice. Prošle godine je restoran Endorfin napravio veče posvećeno Liculice. A prošle nedelje nam se javila jedna mala izdavačka kuća, Kovačnica priča koja će donirati 20% prihoda od prodaje knjige Norveškog pisca Ingvea Kvajnea.

Saki: Što se tiče firmi, postoji jedno 10 ili 15 firmi gde prodavci odlaze i to je uvek lepo, jer ne samo da prodaju veliki broj primeraka tamo već budu i ugošćeni, popričaju sa ljudima. Imamo i prodaju u zatvorenom i tu imamo saradnju sa firmama Ikea, My Home i Delta City. Ikea je nama posebno draga jer tamo dolaze i ljudi iz drugih gradova pa na taj način širimo svoju priču. 

Dakle ne postoji pravilo niti konstantan priliv novca koji reši sve probleme? 

Nikoleta: Apsolutno. Potrebno je da konstantno komunicirate sa zajednicom, da njima bude jasno čime se bavite. Mislim da je to ključni problem neprofitnih organizacija, jer vrlo često ja koja sam deo sektora već 10 godina ne mogu baš najbolje da razumem čemu neki projekat i zašto je važno da ja to znam i podržim. Mi smo u tome uspeli, ali nije bilo lako. Isprva samo pomislili ovo je super priča, to će da krene samo od sebe. Puno smo ulagali u promociju na početku – ne novca jer novca nismo imali već truda i rada. Nemamo para za sajt, napravimo blog, šaljemo saopštenja u medije, ali ne kopiran tekst projekta jer to nikoga ne zanima, već da to bude zanimljivo i jasno.  

Pomenuli ste ciljnu grupu – ko su zapravo čitaoci Liceulice, ako jedan profil uopšte postoji? 

Saki: Verujem da će najveći broj ljudi kupovati magazin pre svega iz humanih pobuda, želeći da pomognu ljudima koji žive na ulici. Međutim, mi smo dokazali da je važno i šta mogu pročitati u magazinu. Trudimo se da budemo “Trojanski konj dobrih ideja”, to znači da ljude koji uzmu novine da bi nekome pomogli privučemo sadržajem, nateramo da se zainteresuju za neku od naših tema. Danas nas mnogi kupuju jer  znaju da: „kupujući Liceulice pomažete mnogima, a čitajući Liceulice pomažete sebi“. Sudeći po reakcijama čitalaca (pre svega društvene mreže) rekao bih da od  6.000 – 7000 prodatih primeraka bar polovina budu prilično detaljno prelistani, isčitani, podvučenih redova i sačuvani kao trajna vrednost. Na primer, često nam se javljaju  profesori građanskog vaspitanja koji Liceulice prepoznaju kao izuzetno efikasno pomoćno sredstvo u nastavi ovog predmeta.

Šta smatrate najvećim postignućima do sada, a šta su najveći izazovi? 

Nikoleta: Najveći rezultat je to što smo i dalje tu. Kada smo ulazili u celu priču bilo je jako puno ljudi koji su nam rekli super to zvuči, ali nema šanse da uspe. Drago mi je da smo pokazali da ovo itekako može i mora da uspe i mora da postoji. Imali smo naravno razne krize, finansijske i neke druge, ali nikada nismo odustali jer zaista verujemo u celu stvar i nismo dozvolili da ne uspe. Najveći problem je uvek nedostatak finansijskih sredstava da napraviš veći korak dalje – jer kako napraviš taj korak, onda porastu i potrebe. Ali snaći ćemo se i za novih 9 godina.

A šta tek želite da ostvarite, koji su prvi naredni koraci? 

Saki: Ima ih nekoliko. Prvi naredni jesu da ćemo ove godine povećati broj izdanja sa 8 na 9. A od iduće godine imaćemo deset brojeva godišnje. Pokrenuli smo sajt, namenjen pre svega afirmaciji naše misije u cilju ostvarivanja kontinuiranog crowdfundinga, i tokom godine ćemo ga dodatno unaprediti do pune funkcionalnosti. Tu već sada može da se donira u 2, 3 klika, pretplaćuje na magazin ili kupuju naši proizvodi, ali sve će biti još lakše i atraktivnije za koji mesec. Jedna od razvojnih ideja jeste i online prodavnica sa mnogo više atraktivnih, kvalitetnih  proizvoda, nego što je to danas slučaj.

Dakle sve je usmereno ka tome da postanemo samoodrživiji. Trenutno nekih 30% zaradimo sami. Još 30% su donacije građana i firmi, na koje ćemo naravno i dalje računati. A  oko 40%  našeg budžeta su projektne donacije koje bismo voleli da vremenom smanjujemo u korist ove dve prethodne kategorije.