CEPORA – Centar za pozitivan razvoj dece i omladine već osam godina pruža podršku deci i mladima, sa posebnim akcentom sa decu i mlade koji odrastaju u nekom od vidova alternativne brige, kako bi im pomogao da prevaziđu sve izazove koji im stoje na putu ka odrastanju i samostalnosti.

Sa Lidijom Bukvić, programskom direktorkom ove organizacije, razgovarali smo o tome kako CEPORA, kroz podršku, edukaciju, osnaživanje i prevenciju problema u ponašanju dece i mladih svakodnevno daje svoj doprinos zajednici.

Kako je nastala CEPORA? Sa kojom idejom je sve počelo, kako se razvijala vaša misija?

Lidija: CEPORA je formalno registrovana kao organizacija decembra 2011, ali idejno je nastala mnogo ranije.

Tim koji je okupio CEPORU čini ekipa specijalnih pedagoga sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, a našu priču je zapravo pokrenula Branislava Popović-Ćitić koja je danas redovni profesor na tom fakultetu. Ona je okupila svoje najbolje studente sa različitih generacija iz preventivnog programa kojim je rukovodila, a koji se tada realizovao u preko 40 osnovnih škola u Beogradu.

Ideja okupljanja je bila da ono što znamo iz naše struke primenjujemo u praksi, s obzirom na situaciju da tada naši studenti nisu imali mnogo prilike da praktično primenjuju to za šta su obučeni.

Želeli smo da napravimo organizaciju u kojoj ćemo moći da radimo to što možemo, želimo i umemo sa decom i mladima. Tako da smo se primarno okupili oko prevencije problema ponašanja, ali bih naglasila da nismo strukovno udruženje. Glavna ideja kojom se vodimo jeste da okruženje ima jako važan uticaj na razvoj pojedinca, te smo želeli da radimo na različite načine na jačanju zajednice i da našim delovanjem stvaramo podstičuće okruženje za decu.

Naša vizija, koju smo razvili kroz godine, a koju i dalje volimo i koje se držimo jeste da želimo da svako dete ima optimalne uslove za pozitivan razvoj, a misija nam je da ono što znamo iz naše nauke – nauke o prevenciji, primenimo za jačanje emocionalnog i socijalnog razvoj dece i omladine.

Koja je bila Vaša lična motivacija za rad u neprofitnom sektoru?

Lidija: Ja sam se uključila u ideju Cepore upravo kroz taj preventivni program koji sam, još kao student, realizovala sa učenicima u osnovnim školama. Videla sam da mi taj način praktičnog delovanja prija, a oduvek sam bila veoma „zagrejana“ za ideju prevencije i aktivan rad u ovoj oblasti, kako kroz nauku, tako i kroz praksu.

Kroz formalni sistem izazovno je organizovati aktivnosti usmerene na prevenciju, tako da je nama civilni sektor zaista dao prostor da popunjavamo postojeće „rupe“ u aktuelnom državnom sistemu, da se dopunjujemo.

Drugim rečima, civilni sektor nam je dao prostor da to što možemo i umemo da radimo radimo i van formalnih institucija.

Na koji način CEPORA doprinosi razvoju filantropije u Srbiji?

Lidija: Nadam se da doprinosi širenjem dobre slike o organizacijama civilnog društva, koje zaista mnogo rade na unapređenju društva i na tome da njihovim korisnicima bude bolje.

Takođe, nadam se da pokazujemo kako odnos donatora i organizacije koja prima donaciju može dobro da funkcioniše i da bude partnerski.

Širenjem dobre slike i raznovrsnim aktivnostima podsticali smo ljude da pomažu drugima, da se uključe u davanja. Nadamo se da na taj način – kroz transparentnost i pružanje kvalitetnih usluga, pomažemo da i građani i svi drugi donatori zaista osećaju da doprinose društvu kroz filantropiju.

Da li uključujete zajednicu u svoj rad, na koji način i šta vam to donosi?

Lidija: Veliki broj naših projekata usmeren je na inkluziju i integraciju dece i mladih iz domova za decu bez roditeljskog staranja u zajednicu, te sve što radimo sa njima ima za cilj da im olakša funkcionisanje nakon izlaska iz doma, da ih poveže sa zajednicom i da im pomogne da svoje potencijale maksimalno iskoriste. Ovo je veoma značajno, s obzirom na to da je izlazak iz doma za njih ogroman šok i taj period za mlade predstavlja veliku krizu gde svi rizici koji mogu da iskoče iskaču, i kada moraju da se naviknu na pravila zajednice koja su za njih bila drugačija dok su bili u domu.

Relalizovali smo niz projekata koji su vezani za upotrebu umetnosti kao sredstva osnaživanja učesnika i kanala za njihovu integraciju u zajednicu. U tom smislu, svaki put kada igramo neku našu predstavu, postavljamo izložbu, ili kada organizujemo neku akciju, različiti delovi zajednice postaju glavni akteri koji se aktivno uključuju u promišljanje, rešavanje problema, angažovanje na različite načine i ostvaruju neposredne kontakte sa decom i mladima.

Kroz naše projekte najčešće aktiviramo učenike osnovnih i srednjih škola, stručnjake iz obrazovanja i socijalne zaštite, građane određene lokalne zajednice i širu javnost.

Kao konkretne ilustrativne primere izdvojila bih dve naše predstave primenjenog pozorišta, nastale sa decom i mladima iz domova. Ovde je važno istaći da nam sve predstave nastaju na osnovu priča učesnika, nema scenarija ni unapred određenih scena, sve nastaje kroz dramski proces koji vode naši ljudi, te nam se predstave zasnivaju na pričama koje se istraže i oblikuju na samim radionicama.

Prva se zove „Je l’ jasno?!“, i bavi se tipičnim problemima mladih adolescenata, te obrađuje teme pritiska vršnjaka, vršnjačkog nasilja, kao i pritiska od strane članova porodice. U pitanju je forum predstava, što znači da se tokom predstave prikazuje jasna problemska situacija u kojoj glavni junak doživljava poraz. Na kraju predstave, publika se uključuje kroz ulaske na scenu, menjanje glavnog junaka i odigravanje raznovrsnih pokušaja da promene tok priče i reše dati problem svojim drugačijim reagovanjem. Na taj način, stvoren je prostor za interakciju, upoznavanje i druženje između učenika i naših mladih iz domova, a sami mladi su bili i u poziciji da budu ti koji šire znanje i podstiču razvoj veština kod učenika iz publike.

Drugi primer je predstava „U mom interesu“, koja je bila usmerena na analizu položaja dece bez roditeljskog staranja u sistemu – kako je njima od momenta kada uđu u sistem socijalne zaštite, do trenutka napuštanja sistema. Ona je igrana za vaspitače u domovima, za drugu decu bez roditeljskog staranja, za lokalnu zajednicu oko doma i za stručnjake iz socijalne zaštite. Takođe je u pitanju predstava forum teatra, tako da su stručnjaci, voditelji slučaja, ulazili u cipele mladih i pokušavali da promene tok scene. Ovo je uvek zahtevno – teško i izazovno, ali je igranje ove predstave doprinelo tome da se ove strane upoznaju, međusobno povežu i razmene svoja iskustva i doživljaje, što smatramo da je od izuzetnog značaja.

Uvek imamo i igranja naših predstava za javnost, jer nam je važno da i građani iz opšte populacije učestvuju, daju svoj doprinos i uključe se u promišljanja o datoj temi, ali često, u zavisnosti od problema koji obrađujemo, imamo i neku specifičnu publiku – bilo da je u pitanju predstava, izložba ili nešto treće.

Još jedan primer načina na koji aktiviramo zajednicu jeste naša pervazivna igra – igra na javnom prostoru na otvorenom, koju smo sproveli u zajednici Braće Jerković. Učesnici i autori igre bili su deca iz doma „Jovan Jovanović Zmaj“, zajedno sa decom iz dve osnovne škole u koje i oni sami idu.

Cilj celokupnog procesa pripreme i izvođenja igre je bilo međusobno upoznavanje i povezivanje, jer se klinci iz doma ne doživljavaju kao građani naselja Braće Jerković, već kao „domci“, a sa druge strane veliki broj građana ovog naselja nije ni bio upoznat sa time da im se u komšiluku nalazi dom.

Širi cilj nam je bio razbijanje predrasuda prema deci i mladima koja žive u domu. Tako da su na samom događaju i promociji događaja koja je prethodila oni bili „domaćini“ i vodili su građane kroz tu igru, koja je podrazumevala istraživanje zajednice. Za samo jedan dan akcije imali smo preko 100 direktnih učesnika igre iz neposrednog okruženja doma, a efekti su se ogledali u menjanju stavova samih građana i želji za većom interakcijom sa decom i mladima iz doma.

Trudimo se da uvek angažujemo neposrednu lokalnu zajednicu ili drugu ciljnu grupu iz zajednice.

Sa druge strane, kontinuirano radimo i na tome da se podigne svest javnosti o problematici kojom se bavimo, o pristupu, o radu sa decom i mladima i u to ime mnogo se bavimo i medijima i trudimo se da svaki projekat medijski ispratimo.

Sa opštom populacijom mnogo radimo i na tome da oni razumeju poziciju dece bez roditeljskog staranja, da im bude jasno ko su zaista ta deca, kakva je njihova situacija, koje su njihove potrebe i kako mogu da im budu podrška, jer njima je potrebna kontinuirana podrška.

Poznati ste i po tome što imate veliku bazu aktivnih volontera, koji su vrlo angažovani. Na koji način volonteri dolaze do vas i kako ih uključujete u rad organizacije?

Lidija: Prvi program sa kojim smo mi kao CEPORA počeli bio je Razvojno-preventivni centar, koji je namenjen deci i mladima bez roditeljskog staranja, koji su na domskom smeštaju ili hraniteljstvu, koji je podrazumevao realizaciju radionica sa četiri do šest grupa dece na nedeljnom nivou u tri doma u Beogradu. Program se sprovodi tokom cele godine, svake godine.

Taj program iziskuje mnogo resursa koje mi najčešće nemamo i on sve ove godine funkcioniše prvenstveno na volonterskoj bazi. Mi verujemo da, ukoliko želite da radite sa decom bez roditeljskog staranja, pa i bilo kojom drugom populacijom, to treba da radite kako treba, što u ovom slučaju, kada je naš rad u pitanju, obuhvata pružanje kontinuirane podrške – bez prekida u radu. Tako da nam je potreban veliki broj ljudi kako bi svake godine pokrili sve grupe i kako bi program nesmetano funkcionisao, te tokom godine imamo oko 40 aktivnih volontera koji svoje volonterske usluge pružaju u Razvojno-preventivnom centru.

Mi volonterima pružamo kontinuiranu podršku kroz različite obuke i superviziju. Organizujemo obaveznu obuku pre ulaska u dom, ali i tokom programa volontiranja koji traje deset meseci, oni imaju dodatne obuke. Neke organizujemo mi sami, a šaljemo ih i na obuke koje organizuju drugi akteri, a za koje smatramo da su im potrebne, ili za koje oni sami pokazuju interesovanje.

Veliki broj volontera je zainteresovan za naš program svake godine, zbog čega smo jako srećni. Prijavljuju se preko konkursa za volontere koji otvaramo svakog 15. avgusta. Iz tog programa kasnije ljude uključujemo i u druge projekte, uključuju se u Edukativno-preventivni centar, drže sa nama razne treninge i uvek su uključeni u direktan rad sa decom i mladima. Naši programi bez njih ne bi bili održivi.

Kako se finansira CEPORA – sa kojim različitim tipovima donatora sarađujete i na koji način?

Lidija: Kada je Razvojno-preventivni centar u pitanju, jedan od značajnih partnera nam je aktuelno firma eFront koja program podržava mesečnim donacijama zaposlenih – IT firma sa kojom smo se povezali i koja sada mnogo radi ne samo na ovom programu, već sprovode i podržavaju čitav niz pojedinačnih akcija. Oni su nam trenutno glavni partner i podrška našem radu sa decom.

Imamo dobru saradnju sa kompanijom Coca-Cola HBC Srbija, koja nas podržava kroz volonterske akcije, kada im predlažemo različite akcije koje su u interesu dece i mladih.

Jedan od zanimljivih oblika donatorske saradnje ostvarili smo sa vrtićem „Step by Step“, gde su roditelji imali želju da im deca učestvuju u nekom humanitarnom projektu i razvijaju empatiju i negovanje različitosti, pa smo organizovali zajedničke radionice kreiranja i oživljavanja lutaka u kojima su učestvovali naši najmlađi klinci i deca iz vrtića. Iz radionica nastao je i performans pod nazivom „Igra ruši granice“ koji su zajedno izveli za roditelje i drugu publiku.

U zavisnosti od usluga koje su nam potrebne, kontaktiramo preduzetnike, koji su uvek voljni da se angažuju, i neki od njih su sa nama godinama. To su uglavnom in kind donacije. Na primer, imamo prevoznika "Stojković prevoz plus", koji sarađuje sa nama nekoliko godina i koji je voljan da ustupi svoja vozila za prevoz dece.

A kao drugog značajnog partnera koji je uvek tu za nas u vidu in kind donacija, naveli bi klub Gavez na Adi Ciganliji, gde svake godine organizujemo veliku radionicu na otvorenom sa decom iz sva tri doma i svim volonterima.

Veoma nam je značajna dugogodišnja podrška Trag Fondacije, kojoj smo izrazito zahvalni jer su mnogo doprineli našem razvoju. Preko Trag fondacije sarađujemo i sa drugim fondacijama koje su njima donatori.

Za Razvojno-preventivni centar dobili smo više puta donaciju od strane UN Women's Guild, a pored toga apliciramo i na različite konkurse na nacionalnom i lokalnom nivou u oblasti omladine, socijalne zaštite i umetnosti. Od pre tri godine smo počeli da apliciramo i za međunarodne projekte, prvenstveno na ERASMUS konkursima, a sad želimo da apliciramo i na konkursu Kreativne Evrope, a ovime zapravo i razvijamo saradnju sa drugim akterima iz naših oblasti u inostranstvu.

Da li postoje druge neprofitne organizacije sa kojima sarađujete, koje i na koji način?

Lidija: Članica smo sve tri krovne organizacije koje se bave decom i omladinom, a to su Mreža organizacija za decu Srbije – MODS, Nacionalna asocijacija praktičara i praktičarki omladinskog rada – NAPOR i Krovna organizacija mladih Srbije – KOMS.

Trudimo se da što aktivnije učestvujemo u svim dešavanjima i da damo naš doprinos razvoju civilnog sektora. Pored toga imamo sjajnu saradnju i sa drugim organizacijama, prvenstveno sa organizacijama koje se bave pitanjima socijalne zaštite, kao što su Centar GRiG, Centar za integraciju mladih – sa svima koji su tu kao dugogodišnja podrška deci i mladima.

Trenutno sa Trag fondacijom, Zvečanskom (Centrom za zaštitu odojčadi, dece i omladine – Beograd) i organizacijama GRiG, „Mreža“ i „Moj krug“ realizujemo jedan partnerski projekat vezan za podršku mladima u periodu napuštanja domske zaštite.

Sarađujemo i sa organizacijama i pojedincima koje su aktivne u kulturi i umetnosti i koji se bave našim temama. Veliki broj pozorišta i ustanova kulture nam je ustupao svoje prostorije za naše događaje.

Umreženi smo dobro sa organzacijama u omladinskom sektoru i oblasti socijalne zaštite, kao i sa velikim brojem osnovnih i srednjih škola. Sada nam je u pranu povećanje našeg prisustva i uveživanja u oblasti umetnosti.

Pomenuli ste da svoj doprinos zajednici dajete kroz osnaživanje dece i mladih. Koji su najveći problemi sa kojima se susreću pripadnici vaše ciljne grupe i na koji način im pomažete da ih prevaziđu?

Lidija: Mi programe i projekte razvijamo u skladu sa potrebama naših korisnika koje oni sami iskažu i/ili koje primetimo – kako kroz rad na terenu, tako i kroz naučna istraživanja. Kombinujemo ono što oni sami daju kao potrebu, sa onim što mi znamo iz naše nauke.

Trenutno, na primer, sa Tragom radimo na projektu koji se bavim podrškom mladima pred izlazak iz doma, a za sledeću godinu planiramo pripremu modela podrške po izlasku. Sam projekat je nastao kao direktna potreba mladih bez roditeljskog staranja koji ističu da je ovo period kada ostaju bez podrške, kada se osećaju izolovano i odbačeno.

Pored toga, u našem sistemu postoji jasan nedostatak usluga podrške za ovaj period u životu mladih bez roditeljskog staranja. Otud ideja o udrživanju snaga organizacija u kreiranju modela podrške koji će mladima pomoći u tom prelazu.

Šta smatrate da su najveća dostignuća i uspesi, koje je CEPORA postigla u dosadašnjem radu?

Lidija: Nama su najveći uspesi uvek vezani za naše korisnike. Do sada smo sproveli preko 50 projekata sa preko 9.000 dece i mladih. Jedan od velikih uspeha vidimo u prepoznatljivosti koju imamo među korisnicima – u tome što oni znaju da smo mi uvek tu za njih. Kao primer, izdvojiću situaciju koja se desila tokom projekta sa decom iz vrtića. Jedno dete je tokom radionice pitalo klinca iz doma „Ko su tebi oni?“, a on je odgovorio „CEPORA“. Nakon toga je usledilo novo pitanje: „Pa dobro, ali šta su tebi oni?“, „Pa CEPORA, kako ne znaš?!“, je bio odgovor deteta iz doma.

Nas deca i mladi prepoznaju kao nekog ko jeste tu za njih – oni to znaju i raduju nam se i vide nas kao stalnu podršku. Srećni smo i što ostajemo u kontaktu sa decom i mladima i nakon izlaska iz doma, što dele sa nama svoje uspehe i probleme. Što se tiče opšte populacije, mislimo da je uspeh što nam se u poslednjih nekoliko godina sami javljaju i mladi, i nastavnici, i škole, sa željom da organizujemo nešto kod njih ili za njih.

Ljudi nas vide kao nekog ko zna da radi, što nam je stvarno važno i uvek nam je drago kada uspemo i da premašimo njihova početna očekivanja.

Drago nam je i što smo prepoznatljivi i među drugim organizacijama i donatorima, sa kojima negujemo veoma otvorenu komunikaciju. Još jedan od uspeh koje bih izdvojila je to što nam se veliki broj volontera zaposlio na najrazličitijim pozicijama, delom zahvaljujući iskustvu volontiranja kod nas i pismima preporuke. Na to smo jako ponosni, posebno što su to ljudi koji su uvek tu kada nam nešto treba, i rado se uključuju, rado opet volontiraju.