Banka hrane Beograd jedina je organizacija takve vrste u Srbiji. U prošloj godini ova organizacija prikupila je ukupno 1.494 tona namirnica, odnosno svakog meseca donirali su preko 120 tona hrane.  

Oni rade sa organizacijama koje okupljaju socijalno ugrožene grupe, pokušavaju da smanje stepen siromaštva u Srbiji, pokreću inicijative kako bi se izmenili zakoni i omogućili stvaranje podsticajnijeg okruženja za kompanije da doniraju hranu.  

Zbog sve većeg broja aktivnosti i zaista značajnih rezultata, organizaciji je potrebno da proširi svoj tim, zbog čega su nedavno pokrenuli i crowdfunding kampanju na Donacije.rs. 

Direktorka Banke hrane Radmila Ivetić i menadžerka komunikacija Marijana Prebiračević otkrile su nam više o radu organizacije i izazovima koje je neophodno premostiti kako bi naše društvo efektnije rešavalo problem gladnih.

Organizacija je sa radom započela 2006. Kako ste baš tada došli na ideju za pokretanjem? 

Radmila: Ja sam 2005. godine radila u organizaciji Lekari bez granica i tada nam se javila jedna Francuskinja koja je bila zainteresovana da radi sa nama. Međutim mi smo tada bili pri kraju projekta, odnosno zatvarali smo kancelariju i već smo krenuli da smanjujemo broj zaposlenih. Nakon par nedelja ona se ponovo javila tražeći podatke o narodnim kuhinjama i pitala da li mi sarađujemo sa njima. Usput je napomenula da želi da otvori banku hrane, i tada sam prvi put čula za taj koncept. Početkom 2006. nas dve smo se sastale i krenule da pravimo planove o otvaranju. Uskoro nam se priključila i jedna studnetkinja koja je htela da stažira sa nama. Krajem 2006. smo se registrovali, a krenuli smo sa akcijama za Uskrs naredne godine. I bio je dobar odziv, u toj prvoj akciji smo skupili oko 10 tona.  

Možete li da objasnite razliku između banke hrane i javne kuhinje? 

Radmila: Banke hrane prikupljaju namirnice od donatora – kompanija. Najpre tražimo donacije, potom ih skladištimo, razvrstavamo i dalje delimo, uglavnom udruženjima. Radimo i sa socijalnim ustanovama, ali prevashodno sa udruženjima, zato što socijalne ustanove imaju obezbeđen bar po jedan obrok. Narodne kuhinje u Srbiji su pod mandatom Crvenog krsta i oni dobijaju određene subvencije od države. Ali i mi pomažemo tim narodnim kuhinjama.

Kako izgleda organizaciona struktura – koliko imate zaposlenih, a koliko volontera? 

Marijana: Struktura je vrlo jednostavna, samo nas dve smo za sada zaposlene. Inače u bankama hrane u svetu preovlađuje struktura gde su 80% ljudi zapravo volonteri. Tako da u zavisnosti od akcije do akcije, kreće se i potreba za volonterima. Sada je aktuelna akcija Magični doručak, tako da ćemo tu angažovati volontere za prikupljanje i pakovanje paketića. Uglavnom se volonteri prijavljuju iz preko studentskih organizacija ili Facebooka. Zanimljivo je da je kod nas najveći odaziv mladih, za razliku od inostranih organizacija, gde uglavnom starija populacija volontira. Oni se uvek začude kad saznaju da su kod nas volonteri većinom mlađi ljudi. Sad nam se čak javljaju i srednjoškolci. 

Kako vas je lično odnosno profesionalno iskustvo dovelo do rada u Banci hrane? 

Marijana: Ja sam uglavnom radila u profitnom sektoru, IT komapnijama, marketingu. Ipak, vremenom sam poželela da imam drugačiji odnos prema radu. Ranije se on zasnivao na radu od ponedeljka do petka, a ja sam samo čekala da se završi radni dan. A ovde uopšte nemam osećaj da radim. Odnosno poslu sam posvećena svakog dana, ceo dan. Nemate osećaj da radite, već vam to postaje svakodnevica. A opet osećaj da pomažete nekoga vas ispunjava. Ranije sam jedva čekala petak, a sada ne mogu da verujem koliko brzo protekne nedelja. Imam potpuno drugačiji odnos prema radu. Kada čujete priče organizacija, o tome šta rade i sa čime sa suočavaju, kakvo je okruženje ljudi koji imaju te probleme, saosećate sa njima i želite da im pomognete. 

Radmila: Ja sam ekonomista po struci, ali se humanitarnim radom bavim još od 1992. Moj otac je bio inženjer agronom, ali se uvek bavio humanitarnim radom, pa mi je on dao i primer.Dok smo živeli u Africi on se na primer uključio u rad nekih francuskih organizacija koje su se borile sa problemom gladi. Kada je počela sve teža situacija kod nas, tokom rata, uvek sam se trudila da pomognem. I kada sam čula za ideju banke hrane, oduševila sam se. U današnje vreme nije problem pronaći donacije u hrani, već da se sve to organizuje i logistički preveze i da dođe do onih kojima je potrebno. 

Kako organizacije, koje su zapravo vaši korisnici dolaze do vas? 

Radmila: Uglavnom nas pronađu na internetu, pitaju nas koje vrste donacija su u pitanju i kojim tempom se daju. Ponekad čuju za nas i preko drugih organizacija ili putem medija. To je nešto što smo primeteili – kad god gostujemo na televiziji ili radiju ljudi nam se nakon toga javljaju. Sada sarađujemo sa oko 200 organizacija. Oko polovina toga su organizacije čiji članovi imaju pojedine bolesti – distrofija, multipleks skleroza, dijabetes itd. Tako da njima uglavnom dajemo prioritet. Zavisi naravno i kome je u tom trenutku najpotrebnija pomoć, čiji članovi su brojniji, imamo razne kriterijume.  

Marijana: U zavisnosti od toga sa kime sarađujemo, mi radimo i po zahtevu, odnosno tražimo organizacije koje bi zadovoljili kriterijume koje pojedini donatori traže – da li na primer žele da pomognu neko sportsko udruženje, ili udruženje osoba sa invaliditetom itd. Ali ti slučajevi su ređi. 

Kako sarađujete sa kompanijama  koje doniraju hranu? 

Radmila: Sa Delezom sarađujemo od samog početka, 2007-2008. godine. Oni su nam odmah ponudili redovne mesečne donacije. Posle smo tražili da nam dostavljaju tromsečene, jer nam je lakše da podelimo kada na raspolaganju imamo veće količne. Uz to sa njima smo započeli još jedan projekat od 2015. To je projekat “Pomažemo da imaju i oni koji nemaju”. U taj projekat je uključeno 72 organizacije koje redovno preuzimaju voće i povrće u oko 165 marketa. U dogovoru sa poslovođom oni preuziamaju robu, i na mesečnom nivou preuzme se oko oko 75 – 80 tona hrane. To je uglavnom voće i povrće 2. klase. A uz to dobijamo voće i povrće 1. klase iz distributivnog centra Deleza u Staroj Pazovi, odakle dođe nekih 40 tona. Ipak to voće iz distributivnog centra mogu da preuzmu samo organizacije koje imaju prevoz, tako da postoji svega njih 10-ak iz cele Srbije koje to mogu. Nažalost, često i veće potrebe imaju oni koji nemaju prevoz. Imamo još jedan sistemski projekat sa KFC restoranima. Smrzunutu piletinu redovno preuzima 8 organizacija u 9 njihovih restorana u Beogradu, Novom Sadu i Lapovu.

Kako dolazite do novčanih sredstava koja su potrebna za funkcionisanje organizacije?

Radmila: Uglavnom smo do sada funkcionisali kroz projekte. Već 10 godina sprovodimo projekat sa kompanijama Metro, Credit Agricole i Sekretarijatom za obrazovanje i dečiju zaštitu. Tu je i Evropska federacija banaka hrane, koja sarađuje sa velikim frmama kao što su Unilever i Metro. Neke od tih kompanija obezbede na godišnjem nivou određeni iznos koji Evropska federacija podeli na nekoliko zemalja koje su najugroženije, tako da i od njih dobijamo određeni budžet. Imali smo i nekih manjih donacija u sredstvima, jedna agnecija je organizovala aukciju kecelja i kalendara za nas. Endorfin nas takođe pomaže. Ali su sve to male donacije, koje nam istina dobro dođu, ali ipak ne mogu da učine da odemo korak dalje.

A šta su zapravo glavni problemi sa kojima se susrećete? 

Radmila: U današnje vreme nije problem pronaći donacije u hrani, već da se sve organizuje, preveze i dođe do onih kojima je potrebno. Mi već 5-6 godina skoro da ne tražimo nove donacije u hrani jer nemamo kapacitete da je delimo, pošto nemamo ni logističke ni ljudske resurse da to uradimo. Takođe nam se sve više šire aktivnosti. Javaljaju nam se kompanije i agencije, hoće da pomognu, ali mi smo oduvek imali problem da sve sprovedemo u delo, jer smo u svakom trenutku imali najviše dvoje zaposlenih. Ti operativni poslovi oduzimaju najviše vremena, što nam ne ostavlja vremena da se bavimo onim najzančajinim – traženjem sredstava i donacija. Tako da sada zaista moramo da pronađemo sredstva da bismo mogli da ojačamo ekipu 

Marijana: Mi na godišnjem nivou obezbedimo 1.340.000 EUR donacija. Sa većim brojem zaposlenih bismo mogli to da dupliramo ili čak utrostručimo, prema iskustvu drugih zemalja. Prosto je apsurdno da neko ko obezebedi milion evra donacija, nema sredstava za osnovno funkcionisanje. Sredstva su nam potrebna ne zbog nas samih, već upravo da bismo celu stvar podigli na viši nivo, da veći broj ljudi dobije donacije i da sve bolje funkcioniše.

Mislim da je važan aspekt vaše komunikacije sa zajednicom to što prikazujete podatke – koliko je gladnih, koliko tona hrane je prikupljeno, koliko donirano itd. A šta su glavne poruke koje želite da pošaljete zajednici? 

Radmila: Teme vezane za cirkularnu ekonomiju, da uvek gledamo da se što manje baci, a što više iskoristi. Sve je ovo povezano sa zaštitom životne sredine, a indirektrno i sa klimatskim promenama, tako da je jako važno ljudima podizati svest na svim nivoima. Ali tu je važna i koordinacija raznih aktera društva – da se uključe kompanije, civilni sektor, građani i naravno država sa odgovarajućim zakonima. Svako treba sa svoje strane da pomogne koliko može. 

Marijana: I to je ključna poruka. Svako treba sa svoje strane da pomogne, da bismo zajedno mogli da ostvarimo nešto u postojećem sistemu. Mnoge zemlje uspevaju u tome koje su na nižem nivou razvijenosti. Na primer, svaki građnin odnosno građanka može da deluje u svom neposrednom okruženju – da vidi ima li ljudi u njihovom okruženju kojima je potrebna pomoć. Da ne bacaju hranu, već da se ponudi tim ljudima. U školama je bio dobar primer da su orgnizovali prikupljanje hrane, tokom prijema prvaka bila je obezbeđena naša kutija i tu su skupljali hranu za jedno udruženje.

Pomenuli ste zakone. Šta je na tom polju ključno promeniti kako bi se hrana lakše donirala? 

Radmila: U saradnji sa Američkom privrednom komorom Srbije i Delezom pokrenuli smo pre više od godinu dana inicijativu za izmenu zakona o bezbednosti hrane, vezano za rokove trajanje proizvoda. To smo uspeli krajem prošle godine, Vlada je podržala izmenu zakona, znači ostaje još samo da se to razmotri u Skupštini i usvoji. Na proizvodima trenutno stoji „najbolje upotrebiti do“ i „upotrebljivo do“. Po našem zakonu ta dva imaju isto značenje. Tako da sada žele da izmene zakon tako da kada na proizvodima stoji „najbolje upotrebiti do“ to znači da oni mogu da se koriste i nakon tog datuma. Tako da će kompanije moći da doniraju mnogo više. A opet ono gde piše „upotrebljivo do“ to će morati da se ispoštuje. Ipak će te druge biti mnogo manje, a prva varijanta će biti mnogo zastupljenija. 

Marijana: Kod „najbolje upotrebljivo do“ znači da se proizvod u tom trenutku može donirati, jer istekom tog roka ne prestaje upotrebna vrednost, nego samo opada kvalitet proizvoda. Znači on još uvek može da se koristi i zato je idealana za doniranje. U zavisnosti od namirnica, neke od njih mogu da traju i do 6 meseci nakon toga. Naravno, to se ne odnosi na robu životinjskog porekla.  

Radmila: Osim toga se nadamo da će početi rad na tome da se donacije u hrani oslobde od PDV-a. A treći korak bi eventualno bio, kao po francuskom zakonu koji je usvojen pre par godina, da svi veći marketi budu u obavezi da doniraju sve proizvode pred istekom roka. S jedne strane to predstavlja i problem, zato što su to neke ogromne količine u pitanju i postavlja se problem logistike, odnosno da se sve organizacije usaglase i preuzmu te količne. Zato je tamo bilo potrebno oko godinu dana da se izradi pravilnik i taj novi zakon sprovede u delo. Naša udruženja nemaju te kapacitete, tako da bi kod nas za tako nešto bilo potrebno dosta vremena. Zanimljivo je da je Evropska federacija banaka hrane čak upozoravala da je bolje naznačiti to kao preporuku da se donira, a ne obavezu, ali kako je usvojen taj zakon u Francuskoj su za 22% povećane donacije u hrani.  

Marijana: Naša najveća želja je da se ništa ne uništava niti baca. Tu su potrebne zakonske regulative da na primer uništavanja proizvoda bude 5 do 10 puta skuplje od doniranja. Što će automatski motivisati proizvođače da doniraju. 

Šta su vaši najvažniji ciljevi za budućnost? 

Radmila: Želimo da obezbedimo veću održivost. Čim obezbedimo veći broj zaposlenih onda ćemo se i mnogo bolje organizovati i funkconisati. Mislim da su to probelmi većine organizacija – održivost i ljudstvo.  

Marijana: Takođe želimo da dostignemo neki evropski nivo kada je doniranje hrane u pitanju. Na primer u Belgiji se dešava da se odbije donacija od 100 paleta čipsa, jer on ne zadovoljava nutritivne vrednosti potrebne za pojedinu donaciju. Oni već rade na kvalitetu ishrane a mi se i dalje bavimo količinom. Želimo da dođemo na taj nivo da budemo u prilici da biramo koje namirnice dobijamo kako bi naši korisnici dobili zdravu ishranu.

Da li je moguće iskoreniti glad u Srbiji, i ako da, kada?

Radmila: Globalni cilj Ujedinjenih nacija je da se 2030 iskoreni glad. Mislim da je to moguće na evropskom nivou, zato što se na tome zaista radi, sve se veći broj aktera se uključuje i zaista će postoje mogućnosti da se smanji siromaštvo. Kod nas će to možda malo duže trajati, jer treba prvo podići privredu i ekonomiju na viši nivo, da bi se smanjilo siromaštvo. Tako da je sve povezano, ali svakako se nadam da će siromaštvo biti smanjeno.

Marijana: Ja sam utopista! Verujem da možemo, ako se udružimo i to da ostvarimo. Mislim da to postaje tema koja je veoma aktuelna i sve više mladih ljudi postaje svesno toga kako su teme povezane, na primer zaštita životne sredine i siromaštvo. I žele da pomognu. Takođe, ne možemo da kažemo da donatori neće da doniraju – hoće, veoma su raspoloženi, dakle treba im prilaziti, potpisivati ugovore i slično. Ali opet i država mora da motiviše kompanije da doniraju. Dakle, svi preduslovi su tu, samo nas još par koraka deli do cilja.